Звала
се Магдалена Николић. Свом презимену ће додати презиме деде по мајци и
објављивати песме потписујући се као „Мага Ж.“ (од Живановић).
Била
је прво велико надахнуће песника Јована Дучића.
Срели
су се у Бијељини, где је млади учитељ Дучић добио службу. У Бијељини Дучић
борави кратко. Аустро-угарске власти га протерују због патриотских песама. Није
одговарао ни њеном богатом оцу који није желео да му се ћерка јединица уда за
човека из непознате даљине, него је тражио пријатеља себи равна по богатству и
положају.
Иако
су се обећали једно другом, лепа Семберка и стасити Херцеговац, су се морали
растати. Годину дана касније, у писму Маги, Дучић је подсећа на то: „ Ја ти
нисам дао прстен, али сам ти дао нешто што више вриједи него комадић злата, дао
сам ти ријеч. Прстен је само формалност, а главно је поштена ријеч.“
Није
се удала за Дучића, али ни за оног ког су јој нудили.
У
његов живот су касније улазиле многе жене, а она је чекала... Узалуд.
