Santa Mariа della Salute - Лаза Костић

Јелена - Ленка Дунђерски је имала само двадесет година кад је у њен живот упловио песник Лаза Костић. Бежао је од те љубави. По статусу и годинама себе је сматрао недостојним те љубави, али је зато писао свом пријатељу Николи Тесли да је ожени. До данас је остала необјашњена веза из које су рођене најузвишеније српске риме свих времена. Песма “Santa Maria della Salute” постала је синоним за неостварене љубави. Песма је песников вапај и веровање у нови сусрет с Ленком, тамо где је она отишла давно пре њега.

Santa Mariа della Salute

Опрости, мајко света, опрости,

што наших гора пожалих бор,

на ком се, устук свакој злости,

блаженој теби подиже двор;

презри, небеснице, врело милости,

што ти земаљски сагреши створ:

Кајан ти љубим пречисте скуте,

Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит' лепоту,

сводова твојих постати стуб,

него грејући светску грехоту

у пеп'о спалит' срце и луб;

тонут' о броду, трунут' у плоту,

ђаволу јелу а врагу дуб?

Зар није лепше вековат' у те,

Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко, много сам страд'о,

многе сам грехе покај'о ја;

све што је срце снивало младо,

све је то јаве сломио ма',

за чим сам чезн'о, чему се над'о,

све је то давно пеп'о и пра',

на угод живу пакости жуте,

Santa Maria della Salute.

Тровала ме је подмукло, гњило,

ал' ипак нећу никога клет';

штагод је муке на мени било,

да никог за то не криви свет:

Јер, што је души ломило крило,

те јој у јеку душило лет,

све је то с ове главе са луде,

Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,

лепше је овај не виде вид;

из црног мрака дивна ми свану,

к'о песма славља у зорин свит,

сваку ми махом залечи рану,

ал' тежој рани настаде брид:

Шта ћу од миља, од муке љуте,

Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну

никад још такав не сину глед;

тим би, што из тог погледа кресну,

свих васиона стопила лед,

све ми то нуди за чим год чезну',

јаде па сладе, чемер па мед,

сву своју душу, све своје жуде,

сву вечност за те, дивни тренуте!

Santa Maria della Salute.

Зар мени јадном сва та дивота?

Зар мени благо толико све?

Зар мени старом, на дну живота,

та златна воћка што сад тек зре?

Ох, слатка воћко, танталског рода,

што ниси мени сазрела пре?

Опрости мени грешне залуте,

Santa Maria della Salute

Две сe у мени побише силе,

мозак и срце, памет и сласт.

Дуго су бојак страховит биле,

к'о бесни олуј и стари храст:

Напокон силе сусташе миле,

вијугав мозак одржа власт,

разлог и запон памети худе,

Santa Maria della Salute

Памет ме стегну, ја срце стисну',

утекох мудро од среће, луд,

утекох од ње — а она свисну.

Помрча сунце, вечита студ,

гаснуше звевде, рај у плач бризну,

смак света наста и страшни суд. 

О, светски сломе, о страшни суде,

Santa Maria della Salute!

У срцу сломљен, збуњен у глави,

спомен је њезин свети ми храм.

Тад ми се она од онуд јави,

к'о да се Бог ми појави сам:

У души бола лед ми се крави,

кроз њу сад видим, од ње све знам,

зашто се мудрачки мозгови муте,

Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове

силних ми жеља наврели рој,

она ми дође кад њојзи гове,

тајне су силе слушкиње њој.

Навек су са њом појаве нове,

земних милина небески крој.

Тако ми до ње простире путе,

Santa Maria della Salute.

У нас је све к'о у мужа и жене,

само што није брига и рад,

све су милине, ал' нежежене,

страст нам се блажи у рајски хлад;

старија она сад је од мене,

тамо ћу бити доста јој млад,

где свих времена разлике ћуте,

Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,

тих састанака вечити траг;

то се не пише, то се не поје,

само што душом пробије зрак.

То разумемо само нас двоје,

то је и рају приновак драг,

то тек у заносу пророци слуте,

Santa Maria della Salute.

А кад ми дође да прсне глава

о мог живота хридовит крај,

најлепши сан ми постаће јава,

мој ропац њено: "Ево ме, нај!"

Из ништавила у славу слава,

из безњенице у рај, у рај!

У рај, у рај, у њезин загрљај!

Све ће се жеље ту да пробуде,

душине жице све да прогуде,

задивићемо светске колуте,

богове силне, камо ли људе,

звездама ћемо померит' путе,

сунцима засут' сељенске студе,

да у све куте зоре заруде,

да од милине дуси полуде,

Santa Maria della Salute.

Лаза Костић