ПИЈАНСТВО - Владислав Петковић Дис

Пијанство

Не марим да пијем, ал' сам пијан често
у граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
заборавим земљу, заборавим место
на коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако
свет мојих радости, уморан, и моли
за мир, за спасење, за смрт или пак'о
ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
цео један живот, и њиме се креће;
узвик га пролама: "Неће бити боље,
никад, никад боље, никад бити неће."

И ја жалим себе. Мени није дано
да ја имам земљу без убогих људи,
очи плаве, топле као лето рано,
живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
пијем, и зажелим да сам пијан довек;
тад не видим порок, друштво где је чама,
тад не видим ни стид што сам и ја човек.

Владислав Петковић Дис (1880-1917)

Сава Шумановић - Берачице, 1942.