ГРАДИНАР 6 - Рабиндранат Тагоре

Градинар 6

 

У кавезу је била питома птица, слободна птица била је у гори.

Кад је дошло време, сусретоше се; тако је хтео усуд.

Слободна птица пева: „О драга, винимо се у гору.“

Птица у кавезу цвркуће: „Хајде да живимо заједно у кавезу.“

Слободна птица рече: „Где је простора за решетком да се рашире крила?“

„Авај“, вапије птица у кавезу, „где ћу се у облацима одмарати без шипке?“

 

Слободна птица кличе: „Миљено моје, отпевај ми песме дубрава.”

Птица у кавезу вели: „Седи до мене, да те научим говору мудраца.“

Шумска птица кличе: „Ах, не, не! Песме се не могу никада научити.“

Птица у кавезу вели: „Тешко мени, заборавила сам песме дубрава.“

 

Њихова је љубав жарка, пуна жудње; али оне не могу никада да лете крило уз крило.

Кроз решетку на кавезу гледају се и узалуд труде да се упознају.

Лепршају чежњиво крилима својим и певају: „Ходи ближе, драго моје!“

Слободна птица кличе: „Не иде, страх ме затворених врата на кавезу.“

Птица у кавезу цвркуће: „Авај, крила су ми изнемогла и мртва.“

 

Рабиндранат Тагоре

Превео: Давид С. Пијаде

https://static.boredpanda.com/blog/wp-content/uuuploads/surreal-photo-manipulations-sarolta-ban/surreal-photo-manipulations-sarolta-ban-12.jpg

Не љути се на мене, око моје - Mi Mou Thimonis Matia Mou

Грчко острво Крф је било уточиште српске војске у Првом светском рату. Познато је да су мештани војску дочекали чистог срца. Многи од војника су пронашли и своју љубав, али неке од љубави нису биле срећне. 

Волео ју је. Одлази на фронт, пише јој да ће се сигурно вратити, чак и ако погине доћи ће јој у облику птице, а она нека отвори прозор само да јој пожели лаку ноћ. Девојка је писмо преточила у стихове, својеврсну химну љубави. 

То је и химна грчко-српског пријатељства.

Не љути се на мене, око моје

Не љути се на мене, око моје
Не љути се на мене, око моје
што у туђину одлазим,
птица ћу постати
и поново ћу теби доћи.

Отвори прозор
плави босиљку мој
и слатким осмехом
пожели ми лаку ноћ.

Не љути се на мене, око моје
што ћу те сада напустити
и дођи на кратко, да те видим
да се од тебе опростим.

Отвори прозор
плави босиљку мој
и слатким осмехом
пожели ми лаку ноћ.

*Песма има и своју музичку верзију: Giorgos Dalaras _Не љути се на мене, око моје

Коста Милићевић - Предео са Крфа, 1918.

ШЛЕСКО БДЕНИЈЕ - Милан Дединац

У фашистичком заробљеничком логору у Шлеској Дединац је написао збирку песама Песме из дневника заробљеника бр. 60211. У предговору збирке он каже: "И зар редове ове није написати могао и било ко други од нас сакупљених овде које већ дуге дане и ноћи исте лупају кише, и влага иста пије, и чежња иста слама и увек исти душманин прогања?"

Шлеско бденије

Да није још ове ноћи
да нам сећања угаси и мутне ове жуди,
да није још ове ноћи
никад ти, друже, не бих могао доћи,
залуд би чекала мој корак да те из
самоће разбуди!

Да није још ове ноћи
да нам небо склопи, ово грдно, и наше очи,
да нам ове ноћи није
зар бих још знао какве су твоје очи,
зар бих се сећао какве све боје крије
небо Србије?

Да нема још ноћи ове
да нам јаву успава и бистре пробуди снове,
да ове ноћи још нема,
никад, ах никад Морава протекла не би
између ових жица,
и зар би икад, у пустој овој Шлеској
залистала липа, до облака голема,
и у грању њеном запевала птица!

Да ноћи ове још нема!...
- Шта сужњу црном остаје?

Ноћ нека довек траје!...

Милан Дединац (1902-1966)

https://i.pinimg.com/564x/74/3a/7a/743a7ad62f70dbf7d6d4e842dd7b9925.jpg

У ОВОЈ НОЋИ БЕЗ ЈУТРА - Васко Попа

У овој ноћи без јутра

У овој ноћи без јутра

Ко је та светиљка са угла

Погледом ме твојим обавија

И прати до нашег ослепелог стана

И светли на пустим насипима вена

И ко је та птица

На напуклом небу мога срца

Једина птица

Гласом ме твојим к себи зове

Јер не уме бела

на земљу да слети

Васко Попа

(Циклус песама Далеко у нама - Песма 26.)

https://www.pinterest.com/pin/858569116433660638/

Птица - Мирослав Мика Антић

Птица

I

Ово ми је пришапнула

једна дугорепа птица

брбљива, свезнајућа,

прозрачна као светлост:

Хоћеш ли да чујеш,

пришапнула је ћућораво,

и дотакла ми је кљуном раме

и крајичак уха

и рекла ми је чаролију,

најважнију на свету:

То је: умети видети ветар

и чути снег како пада,

и осетити на усни

зелени укус месечине.

II

Ја сам се само осмехнуо

лепој дугорепој птици,

јер и ја имам чаролију,

најважнију на свету.

То је: видети нечије лице

и чути нечији говор

и додирнути руком

нечију руку и косу

онда - када више никога немаш

када си остао сам,

када једно велико лето

напушта ове улице

и оставља за собом

жуте печате лишћа

по тротоарима,

у крошњама

и у сећању.

Мирослав Мика Антић

http://www.anawalls.com/images/macro/leaf-autumn-fallen-dry-water-liquid.jpg

ЗАМОРЕНА ПЕСМА - Бранко Миљковић

Заморена песма

Они који имају свет

Нека мисле шта ће с њим

Ми имамо само речи

И дивно смо се снашли у тој немаштини

Утешно је бити земља

Поносно је бити камен

Премудро је бити ватра

Побожно је бити ништа

Прљав од сувише опеваване шуме

Песник пева упркос поезији

Без срца без насиља и без жара

Као реч која је преболела музику

Слобода је застарела

Моје право име чека да умрем

Птицо иза сунца усред реченице

Којом насилнички љубимо будућност

Све изгоре; то је празник

Послушни пепео

Брашно ништавила

Претвара се

Иза мојих леђа у шугавог пса

Испред мене у жар птицу

Говори ми истину иза леђа

Грлице

Ти си прави нагласак умрле нежности

Начини зору од нашег умора

Мирис је време које је поседовао цвет

Ал нереч каже

касно

је

Нецвет

каже

ноћ

је

Нептица каже

плам

је

А је каже није

На то птица опсује

Цвет каже то је пакао

Права реч се још родила није

Бранко Миљковић

Бранко Миљковић

СВЕЋА

Путеви Господњи су чудни. Некако с пролећа, није Зденка само тужна.

СВЕЋА

Да л' се тамо бира
Година ил' дан
Сунце или киша
Јава или сан
Ветар или снег
Долина ил' брег
Са којег сам полетела
Ја на миле груди твоје
И у чврстом загрљају
У потоњем погледају
Испратила снове своје
У очима твојим мирним
Намучено око моје...

Да л' се виде тамо
Небо или цвеће
Да ли ветар слама
Крошње и дрвеће
Да ли сече птицу
У спокојном лету
Боле ли те ране
И на томе свету
Је л' ту звезди небо
Тешка земља твоја
Је л' и звезда црна
Као туга моја?

Можеш ли да видиш
Можеш ли да чујеш
Да поздраве примиш
Ал' да не тугујеш
Ону птицу белу
Болну невеселу
Рањена ти лети
Из грла је пошла
У гроб да ти слети
Души ти је дошла.

Када ме пожелиш
Пригрли је тада
Помилуј јој крило
Кажи да је златно
Сунце твоје мило.
Загрли је онда
Ко мене некада
Као што би сада.
Само једном чврсто
Па више никада.
. . .
Нема овде сине
Неба ни висине
Ни сунца ни снега
Долине ни брега
Ни ветра ни цвета
Ни звезде ни лета
Само пусти камен
Само земља клета.
Не шаљи ми птицу
Гори ме ко пламен
Изгореће душу
Истопиће камен.

Но пусти је сунцу
И беломе дану
Не шаљи је души
Не цвељај ми рану
Однеси са плоче
Од бисера зрна
Тежа су ми она
Но земљица црна.
. . .
А како те чујем
Кад ничега није
Ни кише ни цвета
Ни сунца ни лета
Први пут ти сада
Оче, не верујем.
И прости ми прости
Што ти не верујем.

Аутор: Зденка Тадић
(наставник српског језика и књижевности у ОШ "Краљ Александар I" Горњи Милановац)

Извор: https://artistportfoliomagazine.files.wordpress.com/2014/10/sara.jpg

ЧОВЕК

ЧОВЕК 

Познавала сам у детињству птицу
срца ситног као лешник,
а умрла је од туге
већ у трећу зору
кад су јој људи отели
гнездо и гору.

И сећам се неког старог
тужнооког псета
које је имало снаге
да скапа од жалости
када је нестало драге
руке из које је примало
миловања, ударце и кости.

Само сам ја преживела
смрт вољеног бића,
и много ми се драгих пријатеља
изгубило у дубини мрака,
преживела низ издаја, и клевета,
и растанака,
и опет ми се хоће
сунца и света.

Десанка Максимовић

(Извор: http://savasumanovic.com/wp-content/uploads/2013/10/112.jpg)