Путеви Господњи су чудни. Некако с пролећа, није Зденка само тужна.
СВЕЋА
Да л' се тамо бира
Година ил' дан
Сунце или киша
Јава или сан
Ветар или снег
Долина ил' брег
Са којег сам полетела
Ја на миле груди твоје
И у чврстом загрљају
У потоњем погледају
Испратила снове своје
У очима твојим мирним
Намучено око моје...
Да л' се виде тамо
Небо или цвеће
Да ли ветар слама
Крошње и дрвеће
Да ли сече птицу
У спокојном лету
Боле ли те ране
И на томе свету
Је л' ту звезди небо
Тешка земља твоја
Је л' и звезда црна
Као туга моја?
Можеш ли да видиш
Можеш ли да чујеш
Да поздраве примиш
Ал' да не тугујеш
Ону птицу белу
Болну невеселу
Рањена ти лети
Из грла је пошла
У гроб да ти слети
Души ти је дошла.
Када ме пожелиш
Пригрли је тада
Помилуј јој крило
Кажи да је златно
Сунце твоје мило.
Загрли је онда
Ко мене некада
Као што би сада.
Само једном чврсто
Па више никада.
. . .
Нема овде сине
Неба ни висине
Ни сунца ни снега
Долине ни брега
Ни ветра ни цвета
Ни звезде ни лета
Само пусти камен
Само земља клета.
Не шаљи ми птицу
Гори ме ко пламен
Изгореће душу
Истопиће камен.
Но пусти је сунцу
И беломе дану
Не шаљи је души
Не цвељај ми рану
Однеси са плоче
Од бисера зрна
Тежа су ми она
Но земљица црна.
. . .
А како те чујем
Кад ничега није
Ни кише ни цвета
Ни сунца ни лета
Први пут ти сада
Оче, не верујем.
И прости ми прости
Што ти не верујем.
Аутор: Зденка Тадић
(наставник српског језика и књижевности у ОШ "Краљ Александар I" Горњи Милановац)
Извор: https://artistportfoliomagazine.files.wordpress.com/2014/10/sara.jpg
|
