Украшћу твоју сенку, обући је на себе и
показивати свима. Бићеш мој начин одевања
свега нежног и тајног. Па и онда, кад
дотрајеш, искрзану, избледелу, нећу те са себе
скидати. На мени ћеш се распасти.
Јер ти си једини начин да покријем голотињу
ове детиње душе. И да се више не стидим пред
биљем и пред птицама.
На подераним местима заједно ћемо плакати.
Зашиваћу те ветром. После ћу, знам, побркати
моју кожу с твојом. Не знам да ли ме
схваташ: то није прожимање.
То је умивање тобом.
Љубав је чишћење неким. Љубав је нечији
мирис, сав изаткан по нама.
Тетовирање маштом.
Ево, силази сумрак, и свет постаје хладнији.
Ти си мој начин топлог. Обући ћу те на себе
да се, овако покипео, не прехладим од
студени свог страха и самоће.
Мика Антић
извор: https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/736x/0a/a0/13/0aa01334b4627355f860aba7725ef305.jpg
