МОЛИТВА - Андрић Иво

     Молитва

Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај - пошто од Твоје воље све зависи - да увек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна. Дај да предмет наших жеља буде виши и лепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Дај нам прав пут, са пролазним посртањима а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења. И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван Твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком месту, сваким делићем бића желимо.

Иво Андрић

https://i.pinimg.com/564x/ba/26/a0/ba26a023eb97271f1844cc6c3e4ca7c4.jpg

МУШКАРАЦ И ЖЕНА - Виктор Иго

Шта је брак?
Неко рече да се људи расправљају о браку, плачу због њега и славе брак из разлога што је на много међусобно испреплетаних нивоа, емотивно, логистички, социјално и финансијски битан. Да ли је брак окружење у коме двоје људи живи у контексту љубави и дужности, физичког односа и оданости, подизања деце и суживота, заједничких финансија и друштвеног признања?

Шта је брак? Или, још боље питање, шта би то брак требало да је?

Виктор Иго нуди неке од одговора, а да ли је икад живео у браку који би личио на идеал коме је тежио?  

Мушкарац и жена
 
Мушкарац је најузвишеније створење.
Жена је најдивнији идеал.
 
Бог је створио престо за мушкарца;
За жену олтар.
Престо слави;
Олтар свети.
 
Мушкарац је ум.
Жена је срце.
Ум ствара светлост; срце производи љубав.
Светлост оплођава;
Љубав оживљава.
 
Мушкарац је снажан због разума.
Жена је непобедива захваљујући сузама.
Разум убеђује;
Сузе смилују.
 
Мушкарац је спреман за свако херојство.
Жена за све патње.
Херојство оплемењује;
Мартиријум уздиже.
Мушкарац има надмоћ.
Жена избор.
Надмоћ значи сила;
Избор представља право.
 
Мушкарац је геније.
Жена је анђео.
Геније је неизмерив;
Анђео неописив.
 
Тежња мушкарца је највиша слава.
Тежња жене је крајња врлина.
Слава чини све што је величанствено;
Врлина чини све што је божанствено.
Мушкарац је код.
Жена је јеванђеље.
Код поправља;
Јеванђеље усавршава.
 
Мушкарац размишља.
Жена сања.
Размишљати значи имати у глави ларву;
Сањати значи имати на челу ауреолу.
 
Мушкарац је океан.
Жена је језеро.
Океан садржи бисер који кити;
Језеро је песма која задивљује.
 
Мушкарац је орао у лету.
Жена је славуј што пева.
Летети значи господарити простором;
Певати значи освајати Душу.
 
Мушкарац је храм.
Жена је сакраријум.
Пред хрaмом скидамо капу;
Пред сакраријумом клечимо.
 
Укратко: мушкарац је тамо где се земља завршава;
Жена, где небо почиње.
 
Виктор Иго

Момо Капор: Букет са Каленића пијаце, уље на платну, 2006.

ИС - Јадранка Миленковић

Део романа Ис који чека да угледа светло дана. Аутор је Јадранка Миленковић, писац, плетиља, мој ФБ пријатељ из Ниша, она која воли Миљковића. 

„Негдашњи су знали да ни вода из трена у трен није више иста и да у исту реку не можеш двапут закорачити. Знали су да вода није тек вода и да она увек нешто са собом носи, тајанствено, плодотворно и опасно. Знали су да је река једном била бог. Или су те моћне реке којима се клањаху у ствари руке свемогућег бога, а он је океан на коме све лежи. На њему је корњача, на којој је корњача и на њој опет још једна. У тој је води, у том богу, стајао Атлас и придржавао небо. Небо се огледало у води. И људи су се у њој огледали, но ко би се превише нагнуо, као Нарцис, да пронађе оно друго и види шта има у води, њега би водене виле одвлачиле у дубине, где би потом срећан краљевао.

Све је мање чаробњака који би у реци знали опрати руке од греха (за неке је грехове и за неке светиње било потребно и у седам река их опрати, тако говоре приче о негдашњим чаробњацима). Нема ни оних који знају другог привести ка реци-богу, и од греха га опрати посувши по њему само неколико шака воде.

Вода је сада једнако претња као и ватра, као и сунце, као и ветар или земља која се од беса све чешће тресе и ропће под јармом, а некад и ватру бљује, љута и повређена. Од глине начињен, с ватром у руци као поклоном са неба, стоји горди Нарцис данашњице, подругљиво се и јадно смејући, на ђубришту које је створио.

Чаробњаци у тиховању из очију враћају океану слану воду, и нема вина да спере горак укус у устима. Небо им одавно на леђа полегло.

Зора је, у време кад је свет још био млад, имала ружичасте прсте. Ружопрста зора се помаљала сваког јутра, после сваке битке под Тројом, и она је била време да се битка настави. Била је такође прави час да се донесе нека важна одлука, или започне неко важно, можда и прекоморско путовање, потрага за изгубљеном драганом или реликвијом, поход ка Пророчишту, пут ка својој судбински додељеној дестинацији. Ништа се није могло започети без ружопрсте зоре. Ноћ је била (као што је и данас, кад свет није тако млад) време за варалице и сплеткароше. Поштен свет се излагао у бици при дневном светлу, не плашећи се онога шта су му наменили небесници.

Чак је и слепи песник знао да зора има ружичасте прсте.

А онда, наиђе време кад свет више није био млад. Дошло је неосетно, и готово нико није ни приметио како се тихо прикрало. Једино, људи спазише да зора више не прилази ослањајући се на линију хоризонта својим ружичастим прстима. Њени су прсти сасвим посивели, огрубели и изборали се, те хоризонт стење кад се она на њега тешко и уморно наслони, једва долазећи до даха.

Негдашњи су знали да кад славе бога мора, морају да славе и море само, јер је оно део тог бога. Оскрнављујући море, навући ће на себе гнев, те ће их огромни таласи или морска чудовишта заувек бацити на дно. Не буду ли поштовали реку, речни ће је бог увећати до неслућених размера, те ће им потопити куће, уништити летину, подавити стоку, оставити болести. Не буду ли спремни да помену и ветар у својим молитвама, и захвале се богу ветра што им шаље своје дуге, некад опасне праменове, једра ће им остати млитава и барке се зауставити на свом путу, или ће олуја однети кров. Неће више осећати мирисе по којима распознају годишња доба, долазак олује, неће чути поруке које ветрови разносе.

Негдашњи су знали да је све што постоји део неког божанства, и да свему треба да се ода пошта. Богови су кажњавали бахатост, љутила их је једнако убеђеност мизерног људског створа да сам може створити мора, реке и ветрове, као и заборавност човекова колико тим даровима небеса дугује.

Једног дана рекоше да нема више бога мора, реке и ветрова, и многих других које људи штоваше. Постоји само један бог. Људи заборавише речи захвалнице мору, реци и ветру, и многе друге песме помоћу којих су прилазили земљи, сунцу, месецу, ватри, шуми, животињама.

Рекоше да је бог далеко, и да га нико не може спознати. Помислише да мора, реке, сунце и месец више нису ничији. Узалуд су смишљали речи да му се обрате; није текао као вода, није грејао као сунце, ни месечином пробијао таму и растеривао страх. Неко је рекао да је један бог исто што и љубав. Но они нису схватили каква је то љубав ако не воле воду, земљу, сунце и природу. Била је то једина љубав која им је била јасна, те тако и на љубав заборавише.“

Јадранка Миленковић

ЈЕСЕН

Опада лишће, као да из даљина,
пада уз опор и одречан лет,
као да сред небеских тмина
вене далеке баште сплет.

И тешка Земља ноћу
пада из роја звезда у самоћу.

Сви ми падамо.
Пада рука, у сваком од нас – пад
живи неизбежно.

Па ипак, неко бесконачно нежно
падању овом даје смер и склад.

Рајнер Марија Рилке
Превео: Бранимир Живојиновић

Сава Стојков - Топла јесен

Насмејано срце

Твој живот је твој живот.

Не дај да утоне

у болесну влагу покорности.

Буди на опрезу

увек постоје излази.

…Негде има светла.

Можда нема много светла,

али боље и то него мрак.

Буди на опрезу.

Богови ће ти понудити шансе.

Спознај их, оствари их.

Не можеш да победиш смрт,

али можеш победити смрт у животу,

понекад.

И што чешће то чиниш

биће више светла.

Твој живот је твој живот.

Знај то док га имаш.

Ти си чудо.

Богови чекају да уживају

у теби.

Чарлс Буковски

Рафал Олбински

Дивна милост - Amazing Grace

Дивна милост (Amazing Grace) је једна од најпознатијих духовних песама - химни, препознатљива по својој једноставној и упечатљивој мелодији и једна од најпопуларнијих песама свих времена. Текст је написао Џон Њутн (1725-1807). Постоји тумачење да је мелодију чуо док је превозио робове из Африке за Америку. Рођен у Лондону у породици морепловаца радио је од ране младости као морепловац и био трговац робљем (транспорт око 20.000 робова из Африке у Америку). 

Године 1748. десиће се олуја. У страху за властити живот Њутн се моли.
Године 1764. напушта морепловство и постаје свештеник. Године 1787. прикључује се борби за укидање ропства заједно са Вилберфорсом. Песму „Дивна милост“ Њутн је написао као потврду својеврсног кајања и она је химна борбе против ропства.

Живот Вилберфорса (1759-1833) је послужио као инспирација за филм „Дивна милост“. Вилијем Вилберфорс је рођен у Хулу, Јоркшир, Енглеска. Почиње да се бави политиком 1780. и убрзо постаје представник Јоркшира у Енглеском парламенту. Окренут вери највећу помоћ добија од Џона Њутна који га охрабрује да Богу служи пре свега као политичар у борби за укидање ропства која траје од 1787. до 1833. године. Вилберфорс је дочекао закон о укидању ропства у највећем делу британске империје, и умро три дана по његовом доношењу.

Песма је званично настала 1772. као једна од химни које би током недеље Њутн писао за своје проповеди.
У почетку је било неколико различитих мелодија, а у данашњем облику се појављује тек 1829. године у колекцији химни „Columbian Harmony“.
Песма је почетком двадесетог века изгубила на популарности, а вратила се за време фолк покрета у САД–у током шездесетих година.

ДИВНА МИЛОСТ

Милост која све води нас,

даје снагу и мир.

Оживела је живот мој,

бејах слеп, а сад видим.

Време тече, пролази све,

милост нам Боже дај,

да живећи не умремо,

да светло будеш нама.

Све песме наше за Те су

и молитве наше,

спаси, о Оче, народ свој,

нек’ милост води нас!

Џон Њутн (1725-1807)

Amazing Grace: https://www.youtube.com/watch?v=GYMLMj-SibU

ДЕРВИШ И СМРТ

... Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав.

***

Људи смо, и мислимо исто, нарочито кад нам је тешко. Чекали сте, хтјели сте да останемо заједно, да се погледамо очи у очи, тужни због смрти недужна човјека, и узнемирени због злочина. И вас се тиче тај злочин, јер знате: ко убије недужна човјека, као да је све људе побио. Све нас су убили небројено пута, браћо моја убијена, а ужаснути смо кад погоди неког ко нам је најдражи.

Можда би требало да их мрзим, али не могу. Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав. Ово што имам, сад зна само за тугу. Моја молитва и моја покора, мој живот и моја смрт све то припада Богу, створитељу свијета. Али моја жалост припада мени.

***

Меша Селимовић

  (Извор: http://news.distractify.com/people/complex-humans/?v=1)