Део романа Ис који чека да угледа светло дана. Аутор је Јадранка Миленковић, писац, плетиља, мој ФБ пријатељ из Ниша, она која воли Миљковића.
„Негдашњи су знали да ни вода из трена у
трен није више иста и да у исту реку не можеш двапут закорачити. Знали су да
вода није тек вода и да она увек нешто са собом носи, тајанствено, плодотворно
и опасно. Знали су да је река једном била бог. Или су те моћне реке којима се
клањаху у ствари руке свемогућег бога, а он је океан на коме све лежи. На њему
је корњача, на којој је корњача и на њој опет још једна. У тој је води, у том
богу, стајао Атлас и придржавао небо. Небо се огледало у води. И људи су се у њој
огледали, но ко би се превише нагнуо, као Нарцис, да пронађе оно друго и види
шта има у води, њега би водене виле одвлачиле у дубине, где би потом срећан
краљевао.
Све је мање чаробњака који би у реци знали
опрати руке од греха (за неке је грехове и за неке светиње било потребно и у
седам река их опрати, тако говоре приче о негдашњим чаробњацима). Нема ни оних
који знају другог привести ка реци-богу, и од греха га опрати посувши по њему
само неколико шака воде.
Вода је сада једнако претња као и ватра,
као и сунце, као и ветар или земља која се од беса све чешће тресе и ропће под
јармом, а некад и ватру бљује, љута и повређена. Од глине начињен, с ватром у
руци као поклоном са неба, стоји горди Нарцис данашњице, подругљиво се и јадно
смејући, на ђубришту које је створио.
Чаробњаци у тиховању из очију враћају
океану слану воду, и нема вина да спере горак укус у устима. Небо им одавно на
леђа полегло.
Зора је, у време кад је свет још био млад,
имала ружичасте прсте. Ружопрста зора се помаљала сваког јутра, после сваке
битке под Тројом, и она је била време да се битка настави. Била је такође прави
час да се донесе нека важна одлука, или започне неко важно, можда и прекоморско
путовање, потрага за изгубљеном драганом или реликвијом, поход ка Пророчишту,
пут ка својој судбински додељеној дестинацији. Ништа се није могло започети без
ружопрсте зоре. Ноћ је била (као што је и данас, кад свет није тако млад) време
за варалице и сплеткароше. Поштен свет се излагао у бици при дневном светлу, не
плашећи се онога шта су му наменили небесници.
Чак је и слепи песник знао да зора има
ружичасте прсте.
А онда, наиђе време кад свет више није био
млад. Дошло је неосетно, и готово нико није ни приметио како се тихо прикрало.
Једино, људи спазише да зора више не прилази ослањајући се на линију хоризонта
својим ружичастим прстима. Њени су прсти сасвим посивели, огрубели и изборали
се, те хоризонт стење кад се она на њега тешко и уморно наслони, једва долазећи
до даха.
Негдашњи су знали да кад славе бога мора,
морају да славе и море само, јер је оно део тог бога. Оскрнављујући море,
навући ће на себе гнев, те ће их огромни таласи или морска чудовишта заувек
бацити на дно. Не буду ли поштовали реку, речни ће је бог увећати до неслућених
размера, те ће им потопити куће, уништити летину, подавити стоку, оставити
болести. Не буду ли спремни да помену и ветар у својим молитвама, и захвале се
богу ветра што им шаље своје дуге, некад опасне праменове, једра ће им остати
млитава и барке се зауставити на свом путу, или ће олуја однети кров. Неће више
осећати мирисе по којима распознају годишња доба, долазак олује, неће чути
поруке које ветрови разносе.
Негдашњи су знали да је све што постоји део
неког божанства, и да свему треба да се ода пошта. Богови су кажњавали
бахатост, љутила их је једнако убеђеност мизерног људског створа да сам може
створити мора, реке и ветрове, као и заборавност човекова колико тим даровима
небеса дугује.
Једног дана рекоше да нема више бога мора,
реке и ветрова, и многих других које људи штоваше. Постоји само један бог. Људи
заборавише речи захвалнице мору, реци и ветру, и многе друге песме помоћу којих
су прилазили земљи, сунцу, месецу, ватри, шуми, животињама.
Рекоше да је бог далеко, и да га нико не
може спознати. Помислише да мора, реке, сунце и месец више нису ничији. Узалуд
су смишљали речи да му се обрате; није текао као вода, није грејао као сунце,
ни месечином пробијао таму и растеривао страх. Неко је рекао да је један бог
исто што и љубав. Но они нису схватили каква је то љубав ако не воле воду,
земљу, сунце и природу. Била је то једина љубав која им је била јасна, те тако
и на љубав заборавише.“
Јадранка Миленковић
