Текст који преносим у потпуности је права ода читању, читање као страст, а иначе је тек оно што корисници ФБ зову статус, објава. Аутор је мој ФБ пријатељ Јадранка Миленковић.
"Имам потребу да читам књиге које сам већ читала, упоредо с онима које узмем из библиотеке и читам по први пут. Задовољство при читању већ читане књиге уме да буде неупоредиво веће. Кажем у шали како бих могла направити распоред по месецима, и сваки месец у години посветити једном од омиљених писаца, и читању његових књига које сам читала већ н пута. Рецимо, јануара бих могла да читам Мана, фебруара Достојевског, марта Сарамага, априла Куција, маја Сабата, јуна Кортасара, јула Кафку, августа Борхеса, септембра Шољана...И тако из године у годину... Иако нећу то остварити, зар није фасцинантна мисао да чак и тако могу бити срећни читалац, читалац који ништа не губи у свом читалачком животу, јер је читање истих књига као слушање омиљених албума, и свако ново читање подвлачи доживљена места још једном, и открива нека нова, незапажена?
Читање има нешто од богослужења, није то једноставан, једнозначан процес (зато, нажалост, и не читају сви људи). Ако је веровати неким пасионираним читаоцима (рецимо Мангелу), човек је просто биће које служи скупљању, преношењу, чувању књига, које су у односу на њега Нешто Свето. (Нигде он то није рекао, то ја кажем, након читања "Библиотеке ноћу" и "Историје читања"). Људски род је заједница мраволиких бића која иду по свету и носе књиге. Књиге пише Нешто Друго. Мравољуди су зато ту, зато им је дато више него другим животињама, зато су неке морске животиње изашле на копно, зато су мајмуни сишли са дрвета... Само зато.
Јер, на почетку беше Реч. Реч се преноси Књигом. Узмите књигу у руке. Осећате ту енергију, то струјање, тај "електрицитет"? Увлачи вас унутра, зар не, залепила се за прсте, мами? А онда се полако сели у остатак тела... Узмите било шта друго у руке, и видећете да нема те магије...
Књига се фанатично пише, свуда по свету. Делови се састављају, делови се одбацују, читави народи (каже песник) смишљају речи за књигу, а онда један, после сто година, напише део тога смишљеног... Ми читамо у себи, читамо наглас, скупљамо, преносимо, штитимо благо својим телима, уморни и гладни. Знамо да не можемо прочитати велику књигу јер још није завршена, и јер наш ум није у стању да је разуме.
Али фасцинантна је помисао самог учешћа у том тајанственом дешавању, намерно одбаченом на маргине "обичног живота". На почетку беше Реч, а на крају путовања је Сунце, оно које објашњава себе биљкама, а и нама, мравољудима. Ми преписујемо траг његових зрака по осенченом тлу."
Јадранка Миленковић
Читање има нешто од богослужења, није то једноставан, једнозначан процес (зато, нажалост, и не читају сви људи). Ако је веровати неким пасионираним читаоцима (рецимо Мангелу), човек је просто биће које служи скупљању, преношењу, чувању књига, које су у односу на њега Нешто Свето. (Нигде он то није рекао, то ја кажем, након читања "Библиотеке ноћу" и "Историје читања"). Људски род је заједница мраволиких бића која иду по свету и носе књиге. Књиге пише Нешто Друго. Мравољуди су зато ту, зато им је дато више него другим животињама, зато су неке морске животиње изашле на копно, зато су мајмуни сишли са дрвета... Само зато.
Јер, на почетку беше Реч. Реч се преноси Књигом. Узмите књигу у руке. Осећате ту енергију, то струјање, тај "електрицитет"? Увлачи вас унутра, зар не, залепила се за прсте, мами? А онда се полако сели у остатак тела... Узмите било шта друго у руке, и видећете да нема те магије...
Књига се фанатично пише, свуда по свету. Делови се састављају, делови се одбацују, читави народи (каже песник) смишљају речи за књигу, а онда један, после сто година, напише део тога смишљеног... Ми читамо у себи, читамо наглас, скупљамо, преносимо, штитимо благо својим телима, уморни и гладни. Знамо да не можемо прочитати велику књигу јер још није завршена, и јер наш ум није у стању да је разуме.
Али фасцинантна је помисао самог учешћа у том тајанственом дешавању, намерно одбаченом на маргине "обичног живота". На почетку беше Реч, а на крају путовања је Сунце, оно које објашњава себе биљкама, а и нама, мравољудима. Ми преписујемо траг његових зрака по осенченом тлу."
Јадранка Миленковић
(писац, плетиља, она која воли Миљковића, мравољуд)
Књижевни клуб Прејака реч из Ниша на адреси: http://prejakarec.blogspot.rs
Слика иранског сликара и илистратора Алиреза Дарвиша
"Књига је у целини пут од зла ка добру, од неправде ка правди,
од неистинитог ка истинитом, од ноћи ка дану." Виктор Иго
