Каква случајност, на данашњи дан, 26.априла 1910. године рођен је
писац Меша Селимовић,
а јутрос сам (трећи пут) ишчитала његов роман „Дервиш
и смрт“. Роман је писан у раздобљу од четири године (1962-1966) и
доживео бројна реиздања. Писцу је донео Његошеву, Горанову, НИН-ову награду. Радња се збива у 18. веку у неком
месту у Босни, а главни лик романа је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. Овај роман је
написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са
политичким осуђеницима (и сам Мешин брат је био на Голом отоку).
После ишчитаних неколико стотина страна остаје ми да се сложим:
Тешко је пронаћи ослонац у свету око себе,
ако нисмо у стању да пронађемо ослонац у себи.
*****
Било би лијепо да сам
скитница. Он увијек може да тражи добре људе и драге крајеве, и носи ведру душу
отворену за широко небо и слободан друм који не води никуда, који води свукуда.
Кад човјека само не би држало освојено мјесто.
*****
Пространство
је наша тамница, рекао сам ослушкујући одјек својих непознатих мисли, уносећи
неочекивану ватру у мртви и непотребни дотадашњи разговор. Пространство
посједује нас. Ми га посједујемо само колико може око да пређе преко њега. А
оно нас умара, плаши, гони. Мислимо да нас види, а ми га се не тичемо, кажемо
да га савладавамо, а само се користимо његовом равнодушношћу. Земља нам није
наклоњена. Громови и таласи нису за нас, ми смо у њима. Човјек нема свог правог
дома, он га отима од слијепих сила. То је туђе гнијездо, земља би могла бити
само станиште чудовишта која би била у стању да се носе с недаћама што их она
пружа у изобиљу. Или ничија. Па ни наша.
*****
„Знаш
ли шта сам мислио док си говорио? Како неки људи могу да кажу све што хоће, и
можеш да примиш или не примиш, остајеш миран. А неки у једну ријеч унесу себе,
и одједном се све зажари, нико не остаје миран. Осјетимо да се нешто важно
дешава. То више није разговор.“
