Мостови
У мени вечерас једна река
разбила огромна брда далека,
мучи се, урличе, размиче кланце
и кида своје зелене ланце
и рије кроз моје срце и пече
и кроз очи ми кипи и тече.
У теби вечерас та иста река
чудно је мека.
И час је сребрна.
И час је плава.
У њој се тишина одсликава.
Свако у себи реке друге
под истим мостовима сретне.
Зато су наше среће и туге
увек друкчије истоветне.
Мирослав Антић
