На Велики петак, 9. априла 1999. године у три сата почела је масовна артиљеријска ватра са
албанске стране у правцу карауле Кошаре. По изјави ген.
Живановића, ратног команданта 125. моторизоване бригаде, у рејону Кошара погинуло је сто осам припадника ВЈ (осамнаест официра и подофицира, педесет редовних војника, тринаест резервиста, двадесет и четири добровољца). Међу погинулима је и руски добровољац Булах Глебович.
Кошаре, кажу, најкрвавија битка за педаљ српске земље.
Ниједна улица не носи њихово име. Није им подигнут споменик. Брзо заборављамо.
Знам ко никад неће да их заборави, њихове мајке.
Слава им! Нека им је лака црна земља!
Апостолима са Кошара
Кошмарним сновима праведника,
Кос се не чује, ни пси не лају,
Ни шума слабог, ни страшног крика...
Ни хук потока што шумом тече,
Ни шкрип шрапнелом рањене гране,
Још једно глуво, сабласно вече,
Кости се овдје ћутањем бране.
Овдје је Њихова мртва стража,
Гранични камен Отаџбине,
Рака од срамне издаје дража
И брижни шапат: Боли ли сине?
Боле ли више душманске ране,
Ил` што Те дружба заборавила,
Не бој се чедо, мора да сване,
Издржи, радости моја мила.
Издржи, дико, ништа не реци,
Шутња се Твоја чује до Бога,
Знам да не боле шиптарски меци,
Но ћорци рода вјероломнога.
А када најзад зора заруди,
Кад сунце црне растјера сјене,
Твојом ће шутњом судити људи
Да срце витешко нема цијене.
И да се свијет погани вара:
Неће се Србин одpећ` Кошара!
Невен Милаковић
Кошаре
(фотографија са http://iskra.co/wp-content/uploads/2015/01/kosare31.jpg)
