На ономе брегу
На ономе брегу што је над животом,
тражио сам место где станује срећа,
и ишао дуго окружен лепотом
из предела снова у пределе цвећа.
И ја сам се пео, уздизао горе,
мислио сам да си на највећем вису,
и да плетеш венце, доносиш бокоре,
да си сва у цвећу и самом мирису.
Али та је слика превучена прахом,
и стоји к'о спомен минулих обмана:
ја јој каткад приђем са тугом и страхом,
као драган драгој после многих дана.
Владислав Петковић Дис
На ономе брегу што је над животом,
тражио сам место где станује срећа,
и ишао дуго окружен лепотом
из предела снова у пределе цвећа.
И ја сам се пео, уздизао горе,
мислио сам да си на највећем вису,
и да плетеш венце, доносиш бокоре,
да си сва у цвећу и самом мирису.
Али та је слика превучена прахом,
и стоји к'о спомен минулих обмана:
ја јој каткад приђем са тугом и страхом,
као драган драгој после многих дана.
(посвећено Јанку Веселиновићу)
Владислав Петковић Дис
Са: http://wannabemagazine.com
