Кад je затреперила Дисова душа...
Једно послеподне - не сећам се које -
ишли сте лагано и погнуте главе,
а око Вас ваздух, светлост и мир стоје,
а над Вама небо боје јасноплаве.
Сенку и с њом мене водили сте собом...
Силна дрскост беше овладала мноме;
Ја сам само знао бити њеним робом -
да Вас пратим, гледам на домаку своме.
На уличном углу застали сте мало
и мени се нагло окренули лако...
Пред оком што на ме кроз поглед је пало
ко укопан стадох сав поражен тако.
Ни видео нисам тада Ваше лице -
само Вам се збуњен јавих нехотице.
Владислав Петковић Дис (1880-1817)
Жена црвене косе - Амедео Модиљани
