...али је Сабур
заборавио да је љуља зато што је причао нову причу. Овог пута је то била прича
о самом огромном храсту, за који је рекао да има чудотворне моћи. Ако нешто
пожелиш, говорио је, треба да клекнеш пред дрветом и да то прошапућеш. А ако
дрво пристане да ти жељу услиши, бациће ти тачно десет листова на главу.
********************
Рано једног
јутра, када је сестрама било седамнаест, седеле су на грани високо у храсту, и клатиле ногама.
Сабур ће да
пита за мене! – рекла је Масума пискутавим шапатом.
Да пита?- на то ће Парвана,
не схватајући, бар не одмах.
Добро, нећe он,
наравно. Масума
пригуши смех дланом. Наравно да неће. То ће његов отац да уради.
Сада је Парвана
схватила. Срце јој се стегну. Како знаш? – упита обамрлим уснама.
Масума
поче да прича,
речи јој навреше
из уста грозничавом
брзином, али Парвана једва да је ишта од њих чула. Уместо тога је замишљала како јој се сестра удаје за Сабура. Деца у новој одећи, носе корпе од кане препуне цвећа, а за њима свирачи шахнаја и дохола. Сабур, отвара
Масумину песницу, ставља јој кану на
длан, везује
је белом траком. Читање
молитви, благослов сједињавања. Даривање. Њих двоје који се гледају под велом извезеним
златном нити, хране једно
друго кашиком
слатког
шербета и малиде.
А она, Парвана, биће ту међу гостима, да гледа све то. Од ње ће очекивати да се осмехује, да тапше, да буде срећна, без обзира на то што јој
се срце ломи
и пуца.
Ветар дуну
кроз дрво, гране
око њих се заљуљаше
а лишће зашушка.
Парвана је морала да се чвршће ухвати.
Масума
је престала
да говори. Кезила се, гризла доњу усну. Питала си како знам
да ће да ме запроси. Сад ћу да ти кажем. Не, сад ћу да ти покажем.
Окренула је
леђа Парвани
и завукла руку у џеп.
А онда оно
што Масума није знала. Док јој је била окренута леђима, тражећи по џепу, Парвана је упрла шакама у грану, дигла стражњицу па је
спустила.
Грана се затресе. Масума хукну и изгуби
равнотежу. Руке јој дивље замлатараше. Нагну се напред. Парвана је гледала сопствене шаке како се крећу. Онe нису заиста гурнуле, али јесте било додира између Масуминих леђа и врхова Парваниних прстију и постојао је
кратак, једва
приметан притисак. Jедва да је, међутим, прошао један трен пре него што је Масума успаничено
дозивала њено име а Парвана њено. Парвана је зграбила кошуљу, и начас је изгледало
као да је спасла Масуму.
Али онда се платно
подера и отргну јој се из шаке.
Масума паде
с дрвета. Пад као да
је трајао вечно. Њен торзо је успут ударао о гране, плашећи птице и расипајући лишће, тело јој се обртало, одбијало,
кидало ситније гране, све до ниске, дебеле гране, оне са које је висила љуљашка, која ју је
ударила у крста уз мучан, гласан прасак. Пресавила се уназад готово надвоје.
Неколико минута касније, око ње се образовао круг. Наби и отац девојчица плакали су изнад Масуме, покушавали да је дозову свести. Одозго су посматрала лица. Неко
ју је узео за
руку. Још је била
чвсто стегнута. Када су јој отворили прсте, на длану су нашли тачно десет згужваних малих листова.
А планине одјекнуше - Халед Хосеини
