Када су
девојчице напуниле девет година, сва родбина се окупила у Сабуровој породичној
кући за предвечерњи ифтар, да се прекине
рамазански пост.
...
Неких шест
месеци раније, Парвана је начула Сабура како говори Набију да се нада да ће
једног дана те своје приче записати. Недуго затим се Парвана с мајком нашла на
пазару у оближњој вароши, и ту је, на тезги која продаје половне књиге,
угледала прелепу свеску с чистим страницама на линије и дебелим тамносмеђим
кожним увезом, с рељефом по рубовима. Док ју је држала у руци, знала је да
мајка не би могла никако да јој је купи. Зато је изабрала трен када је продавац
окренуо главу, па ју је хитро завукла под џемпер.
Међутим, од
тада је прошло шест месеци, а Парвана није смогла храбрости да свеску да
Сабуру. Ужасавала ју је помисао да ће јој се можда насмејати или да ће га
доживети као оно што заиста и јесте, па јој га вратити. Уместо тога, сваке је
ноћи лежала у кревецу, кришом стежући свеску под ћебетом, прстима прелазећи
преко рељефа у кожи. Сутра, обећала
би себи сваке ноћи, сутра ћу му прићи с
њом.
Касније те
ноћи, после ифтарске вечере, сва су деца изјурила напоље да се играју. Парвана,
Масума и Сабур на смену су се љуљали на љуљашци коју је Сабуров отац окачио о
дебелу грану огромног храста. Дошао је ред на Парвану, али је Сабур заборавио
да је љуља зато што је причао нову причу. Овог пута је то била прича о самом
огромном храсту, за који је рекао да има чудотворне моћи. Ако нешто пожелиш,
говорио је, треба да клекнеш пред дрветом и да то прошапућеш. А ако дрво
пристане да ти жељу услиши, бациће ти тачно десет листова на главу.
Када се
љуљашка готово сасвим зауставила, Парвана се окренула да каже Сабуру да је још
гура, али су јој речи замрле у грлу. Сабур и Масума осмехивали су се једно
другом, а у Сабуровој руци Парвана је видела свеску. Њену свеску.
Нашла сам је у кући, рекла је Масума касније. Била је твоја? Некако ћу да ти је платим,
часна реч. Не љутиш се, је ли? Само сам мислила да би била савршена за њега. За
његове приче. Јеси ли га видела како је изгледао? Реци ми, Парвана?
Парвана је
рекла да јој то не смета, никако, али се у себи кидала. Стално је виђала како се
њена сестра и Сабур осмехују једно другом, погледе које размењују. Парвана је
могла и да нестане, као дух из неке Сабурове приче, толико нису били свесни
њеног присуства. То ју је дубоко повредило. Те ноћи је у кревецу веома тихо
плакала.
...
А планине одјекнуше - Халед Хосеини
(Авганистан - Аутор фотографије: Душан Вранић)
