Роман је написао Халед Хосеини, лекар, амбасадор добре воље UNHCR-а, председник непрофитне Фондације за хуманитарну помоћ Авганистанцима и један од најуспешнијих писаца с почетка 21. века. Рођен у Кабулу, Хосеини прича своју причу која је у ствари потресна прича свих оних који су у једном тренутку били присиљени да оду.
Како заборавити драга лица, улицу, град у коме је остала младост, отаџбину?
А планине одјекнуше
...Није се сећао да је уопште имао сина по имену Каис.
Да ли схваташ, Абдулах, како је то био милосрдан чин? Да је напитак избрисао све те успомене?...
....................................
...Радосно би уздахнуо и слушао ветар како дува с планина, цвркут ноћних птица.
Али с времена на време помислио би да кроз њих чује још нешто. Увек исто, продорни звук звонцета. Није схватао зашто то чује, сам у тами, када све овце и козе спавају. Понекад би рекао себи да му се само причињава, а понекад је био толико убеђен у супротно да је довикивао у таму: "Има ли кога? Ко иде? Покажи се." Одговора, међутим никада није било. Баба Ајуб није схватао. Баш као што није схватао зашто би га талас нечега, нечега налик на сам крај тужног сна, увек запљуснуо кад чује то звонце, сваки пут га зачудивши као неочекиван налет ветра. Али то би онда прошло као што пролази све. Прошло би.
(Извор: http://rjmphotos.files.wordpress.com/2011/10/green-eye-afghan-girl-national-geographic.jpg)
