А кад заборавиш шарене покриваче средом и суботом,
А нарочито
Кад заборавиш недељу;
Кад заборавиш наше тренутке недељом у кревету,
Или мене како седим на радијатору уличне собе у тромо поподне
И гледам низ дугу улицу која никуда не води;
Загрљена припростим старим огртачем ненадања;
И ништа не морам да радим и сретна сам...
И кад понедељак не би требао никада доћи!
Кад то заборавиш, кажем...
И како си псовао кад би неко упорно звонио на вратима,
И како би мени застало срце ако би зазвонио телефон,
И како смо коначно одлазили на недељни ручак
То јест, кроз уличну собу до стола замрљаног
Мастилом на југозападном углу на
Недељни ручак.
А то је увек било пиле с тестенином, или пиле с пиринчом и салата,
Па ражени хлеб и чај, и колачи с чоколадним мрвицама.
Кажем, кад то заборавиш...
Кад заборавиш мој тихи предосећај
Да ће рат завршити пре него дође ред на тебе,
И како смо се коначно свлачили,
Гасили светло, урањали у кревет,
Лежали начас опуштено у недељно свежој постељини,
И нежно се сливали једно у друго...
Кад, кажем, заборавиш све то,
Тада можеш рећи, тада ћу можда поверовати
Да си ме добро заборавио...
Гвендолин Брукс
