Касно у ноћ. Данас сам чуо у разговору како неко рече: " - - - он и не зна шта је права срећа." Не знам за кога је то речено. Али како је јадан онај који је то рекао!
Ја не знам шта је права срећа, али зато ја и шутим. Шутим о својој срећи као и о туђој.
Људи су у великој већини, јадна створења. Своју срећу граде на варкама, злим очима гледају око себе.
...............................................................................................................................................................
Књиге су добре; нека и људи; али много ми је боље гледати како киша пада. Мој однос према појавама у природи нема ништа од људских односа, ни тјескоба, ни обзира, ни ситничавости. Ја тонем у њима и упијам их у себе, у исто вријеме.
Сви громови налазе у мени одзива, све тишине налазе у мени своје мјесто и сви вјетрови своја поља и све магле гудуре.
Људи су ми тешки и њина суровост и подлост, а вјетрови су моји пријатељи, олује моје радости, сунчева жега моја наслада, мукла студена јутра моји најсвечанији часови.
...............................................................................................................................................................
Последњи израз свих мисли и најједноставнији облик свих настојања је ― шутња.
Заволио сам је за сав живот, а кад умине живот положиће ми шутња, добра мајка, блиједе руке на очи и утонуће у тами сва ова јадовита прича, као што умире и кратак и неразумљив звук у тишини.
Иво Андрић - Ex Ponto
Ја не знам шта је права срећа, али зато ја и шутим. Шутим о својој срећи као и о туђој.
Људи су у великој већини, јадна створења. Своју срећу граде на варкама, злим очима гледају око себе.
...............................................................................................................................................................
Књиге су добре; нека и људи; али много ми је боље гледати како киша пада. Мој однос према појавама у природи нема ништа од људских односа, ни тјескоба, ни обзира, ни ситничавости. Ја тонем у њима и упијам их у себе, у исто вријеме.
Сви громови налазе у мени одзива, све тишине налазе у мени своје мјесто и сви вјетрови своја поља и све магле гудуре.
Људи су ми тешки и њина суровост и подлост, а вјетрови су моји пријатељи, олује моје радости, сунчева жега моја наслада, мукла студена јутра моји најсвечанији часови.
...............................................................................................................................................................
Последњи израз свих мисли и најједноставнији облик свих настојања је ― шутња.
Заволио сам је за сав живот, а кад умине живот положиће ми шутња, добра мајка, блиједе руке на очи и утонуће у тами сва ова јадовита прича, као што умире и кратак и неразумљив звук у тишини.
Иво Андрић - Ex Ponto
