"Та жена се звала Непомућена Радост Живота, али то је у језику којим је моја душа говорила с њом била једина звонка ријеч. С том женом сам урекао састанак усред града, у по бијела дана.
Ја сам дошао. Она није дошла.
Чекао сам је. Чекао сам је најприје стрпљиво и весело, а онда све немирније и теже.
Сати су пролазили, а ја сам као уклет шетао на углу гдје ме рочила невјерна жена.
Моје чекање је прелазило у очај. Заклињао сам се да ћу отићи не окренувши се, али сам се са угла враћао: само још једном! И шетао сам поново.
Стало ми се привиђати. Жена која је долазила имала је њен ход. Друга је имала њену хаљину. У треће сам видио њен накит на врату. Али ње, ње није било.
То је страшна жена. Ја мислим да она ужива у туђим мукама и да стотинама људи заказује у исти сат састанке и док је на стотину углова чекају, носећи мучне сате као жеравицу у утроби, она стоји, негдје на крај града, иза прозора и спокојна лица укочено проматра поља која се мраче."
Иво Андрић - Ex Ponto
Ја сам дошао. Она није дошла.
Чекао сам је. Чекао сам је најприје стрпљиво и весело, а онда све немирније и теже.
Сати су пролазили, а ја сам као уклет шетао на углу гдје ме рочила невјерна жена.
Моје чекање је прелазило у очај. Заклињао сам се да ћу отићи не окренувши се, али сам се са угла враћао: само још једном! И шетао сам поново.
Стало ми се привиђати. Жена која је долазила имала је њен ход. Друга је имала њену хаљину. У треће сам видио њен накит на врату. Али ње, ње није било.
То је страшна жена. Ја мислим да она ужива у туђим мукама и да стотинама људи заказује у исти сат састанке и док је на стотину углова чекају, носећи мучне сате као жеравицу у утроби, она стоји, негдје на крај града, иза прозора и спокојна лица укочено проматра поља која се мраче."
Иво Андрић - Ex Ponto
