БАСНА О ЖИВОТУ - Велимир Рајић

Синоћ, 8. марта 2019. године, први пут сам слушала Бошка Миловановића, професора са Учитељског факултета у Лепосавићу (који је измештен из Призрена, после егзодуса). Овај млади човек је говорио и певао уз пратњу клавира и гитаре мени драге стихове Дучића, Ракића, Арсена, Десанке, Рајића. Не памтим да сам у нашем малом граду годинама уназад чула ишта лепше.

Песник Велимир Рајић је имао ту несрећу да га је болест, грудобоља и падавица, пратила целог кратког живота. Осим песме На дан њеног венчања, Басну о животу испричао нам је синоћ Бошко и учинио да ово вече по свему буде посебно.

Басна о животу

У једном куту небеснога шара

Још од постања стоји Разбој вити.

Ту Господ седи вечно. Живот ствара.

И чунак стално пролета кроз нити

Од Зла и Добра, од меда и жучи...

И анђели Му носе танку пређу

Од славе, јада, памука и тучи,

Јаковну, слабу, јаснију и блеђу,

Са једне хрпе, големе ко гора.

У основицу, честу или ретку,

По неку жицу сваког створа

Уткива Господ ткиву у почетку.

У сваком ткиву има шара битна.

Две нигде нису једнаке нит` исте;

У  неком једна, нејасна и ситна,

У неком - пуно, све крупне и чисте...

Кад Господ хтеде живот мој да отка,

Преосташе Му неколика пасма.

И поче ткати. Основа и потка

За ново ткање беху ретке сасма.

И жице ретке, сваког часа беже. -

"Хеј! Мало пређе!" - анђелима рече.

Принесоше му паукове мреже

И модри сутон у јесење вече.

Бог, задовољан, стаде живље ткати.

И танко ткиво све то више расте. -

"И овде ваља неку шару дати." -

Донесоше му тужну писку ласте.

И утка Господ у сутон и мреже

Од ластавице лаке љуте јаде.

И када ткиво, по свршетку, леже,

Он среза живот и мени га даде...

У телу моме живи страшни паук

Што сише мозак, срж и крвцу свежу;

У души - сутон, и у њему јаук: -

То пишти ласта, спутана у мрежу...

Велимир Рајић (1879-1915)