СИМОНИДА - Милан Ракић

Ко је била Симонида? 

Симонида Немањић, рођена 1294. године, била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и пета супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина (1253-1321). Андроник је понудио Милутину руку своје малолетне кћери, као гаранцију мира и пријатељства између две државе након склапања мира 1299. године. Симонида је била позната по својој лепоти. Умрла је после 1345. године, као монахиња.

Фреска са Симонидиним ликом се налази у манастиру Грачаница, задужбини краља Стефана Уроша II Милутина и једна је од највреднијих фресака српског средњовековног сликарства. Фреска је делимично уништена, Симонида нема очи. У народу је постојало веровање да прах узет са очију ликова са фресака може да лечи оболеле очи и по неким тумачењима то може да буде разлог због ког је оштећена ова фреска. 

Астероид "1675 Симонида", који је открио астроном Милорад Б. Протић 20. марта 1938. године, носи име по најмлађој српској краљици са двора Немањића. 

Основни мотив Ракићеве родољубиве лирске песме „Симонида” јесте фреска Симониде у Грачаници. Објављена је 1907. године и припада Косовском циклусу Ракићевих песама. 

Ракић воли свој народ и отаџбину као интелектуалац, без мржње према другима. 

Песма Симонида је песма о љубави и мржњи, лепоти, несрећи, страху и вери.

Симонида

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео

Ни отмено ти лице, нити уста,

Ни златну круну, ни краљевски вео,

Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,

У искићеном мозаик-оделу,

Док мирно сносиш судбу своју грубу,

Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које

Човеку ипак шаљу светлост своју,

И човек види сјај, облик, и боју

Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,

На ишчађалој и старинској плочи,

Сијају сада, тужна Симонида, 

Твоје већ давно ископане очи!

Милан Ракић (1876-1938)

Симонида Немањић, фреска из манастира Грачаница