Пустите ме да говорим
Док има ватре у мени
Док има ватре у мени
...
Имао је тек двадесет и седам кад је отишао.
У загребачком листу „Телеграм“ песник Звонимир Голоб је, четири године касније, 12. фебруара 1965. написао:
"Оног последњег послеподнева седели смо неколико сати заједно и разговарали о књижевности (а ни с ким се није могло с толико задовољства разговарати о стваралаштву, јер је он размишљао о разлозима надопуњујући саговорника, без жеље да се супротстави само због тога да би показао своју супериорност), говорили смо о томе шта треба довршити, а што започети, и о плановима који су довољно зрели да буду отворени."
Голоб је у истом тексту тврдио да је пред њим седео човек на прагу живота и ништа, ниједна реч, ниједна сумња није говорила о томе да будућност за њега више не постоји. Трг Републике у Загребу био је обасјан зимским сунцем тог 12. фебруара 1961. године кад су се растали и кад ће се угасити живот младог песника. Бранко је тада, пише Голоб, отишао у сусрет смрти као да иде у сусрет животу, не испунивши ниједно обећање које је дао самоме себи...
Бранкови родитељи никад нису прихватили званично саопштење да је њихов син извршио самоубиство.
Као гимназијалка сам говорила његове стихове, а о песништву Бранка Миљковића сам писала и матурски рад. Миљковићева књижевна дела се нису изучавала на редовним часовима.
ПОХВАЛА СВЕТУ
Не напуштај ме свете
Не иди наивна ласто
Не повредите земљу
Не дирајте ваздух
Не учините никакво зло води
Не посвађајте ме са ватром
Пустите ме да корачам
Према себи као према свом циљу
Пустите ме да говорим води
Да говорим земљи
И птици која живи од ваздуха
Глас мој испружен као живац
Пустите ме да говорим
Док има ватре у мени
Можда ћемо једном моћи
Да то што кажемо додирнемо рукама
Не напуштај ме свете
Не иди наивна ласто
Бранко Миљковић (1934-1961)
Имао је тек двадесет и седам кад је отишао.
У загребачком листу „Телеграм“ песник Звонимир Голоб је, четири године касније, 12. фебруара 1965. написао:
"Оног последњег послеподнева седели смо неколико сати заједно и разговарали о књижевности (а ни с ким се није могло с толико задовољства разговарати о стваралаштву, јер је он размишљао о разлозима надопуњујући саговорника, без жеље да се супротстави само због тога да би показао своју супериорност), говорили смо о томе шта треба довршити, а што започети, и о плановима који су довољно зрели да буду отворени."
Голоб је у истом тексту тврдио да је пред њим седео човек на прагу живота и ништа, ниједна реч, ниједна сумња није говорила о томе да будућност за њега више не постоји. Трг Републике у Загребу био је обасјан зимским сунцем тог 12. фебруара 1961. године кад су се растали и кад ће се угасити живот младог песника. Бранко је тада, пише Голоб, отишао у сусрет смрти као да иде у сусрет животу, не испунивши ниједно обећање које је дао самоме себи...
Бранкови родитељи никад нису прихватили званично саопштење да је њихов син извршио самоубиство.
Као гимназијалка сам говорила његове стихове, а о песништву Бранка Миљковића сам писала и матурски рад. Миљковићева књижевна дела се нису изучавала на редовним часовима.
ПОХВАЛА СВЕТУ
Не напуштај ме свете
Не иди наивна ласто
Не повредите земљу
Не дирајте ваздух
Не учините никакво зло води
Не посвађајте ме са ватром
Пустите ме да корачам
Према себи као према свом циљу
Пустите ме да говорим води
Да говорим земљи
И птици која живи од ваздуха
Глас мој испружен као живац
Пустите ме да говорим
Док има ватре у мени
Можда ћемо једном моћи
Да то што кажемо додирнемо рукама
Не напуштај ме свете
Не иди наивна ласто
Бранко Миљковић (1934-1961)
Двогодишњи Бранко и Бранко са мајком, оцем и братом
(слика преузета са: http://riznicasrpska.net)
