Успаванка на домак свитања
Кад ти воз оде,
сакриј под пазух смотуљак мога духа.
Биће ми лакше да све заборавим
ако знам да ме се неко сећа.
Биће ми лакше ако знам
да смо скупље плаћени тамо
где смо се бесплатно делили,
него где смо се погађали и продавали.
Иначе,
ако мислиш да се ова станица зове: срећа,
извини,
уопште се не зове: срећа.
Ако мислиш да се нас двоје нисмо познавали,
извини,
ми смо се дивно познавали.
Хоћу да поделимо ноћас
ову последњу кришку сна и ћутања
и сажваћемо је
свако над својим крилом алапљиво и гладно.
Зар не налазиш да је дирљиво смешна
ова мала чекаоница између лутања и лутања?
У реду:
преседећемо још који нестрпљив сат,
а онда јутарњим возовима отпутовати,
отпутовати,
отпутовати,
бајаги – изненадно.
Мирослав Мика Антић
https://nikolicablog.files.wordpress.com/2017/09/
rastanak_kresimir_kapetanovic.jpg?w=579&h=416
