Успаванка на домак свитања
2.
Шефе,
ако бога знате, шефе,
кад полази последњи воз у наше слепоочнице?
Ако има времена,
пустите нас да се љубакамо овако међу пртљагом.
Отворите широм све скретнице.
И бломбирајте кочнице.
Има некад
па нам је неко вече животињски драго,
а ни сами не знамо зашто је драго.
Има некад,
па се по нека стара ноћ дуго сећа
наших прстију испрљаних од крви
и пољубаца које смо у пола цене продавали.
Можда смо искрено хтели да се ова станица зове:
срећа.
Па шта ако и није: срећа?
Можда се ми и никад нисмо познавали
а све време се мислило
да смо се дивно познавали.
Шефе,
ако бога знате, шефе,
кад иде последњи воз у наше изгужване
прастаре коже?
Да ли примате можда уместо новца цвеће?
У реду:
напишите нам две карте докле се за један букет може,
а неће,
а никако се неће,
а ужасно се неће.
Мирослав мика Антић
https://i.pinimg.com/564x/fa/6b/43/fa6b43e02a0ac53ac38f18d618fd9214.jpg
