Синоћ је отишао наш Раша Попов!
Одело од кудеље
Моја баба Мела, Меланија била је творац шестог чуда
мога детињства. Она је узела стабљике једне биљке високе и танке, као трска, и
од те биљке је направила себи сукњу, а своме сину, мом стрицу Веси, сако и
панталоне.
Биљка је кудеља или конопља. Од њене танке, чврсте
коре упреда се канап. Канап је име добио од конопље. Уосталом, конопац је још
ближи имену конопље. И дебела ужад, конопци упредају се од конопље.
***
Треће године рата (Другог светског) ми смо већ два
пута код кројача преврнули своје зимске капуте. Сва текстилна роба била је
забрањена за Србе. Тад се мој деда Сава одлучио да скине с тавана млатило за
конопљу. Мокринчани су га звали цецало. Из неког шпајза је баба Мела извукла
свој стари разбој, четвртасте ногаре за ткање тканина.
Засејали су конопљу, и она је крајем лета довезена
колима с њиве. Била је у сноповима и однели су је до једног базена. Ми смо
цесто гледали, ранијих година у тај базен, и питали се чему он служи. Дугим
годинама неслужења ничему, он се напунио до врха блатом. Душко нас је опомињао
да се не надносимо над базен, да не упаднемо у житко, ровито блато. То би вас
повукло као живи песак, увукло би вас унутра и потонули бисте у њему.
Да, ја сам знао за страховиту сцену са живим песком у
стрипу о Тиму Тејлору. Један неваљалац је био увучен већ до гуше, кад га је
несавладиви Тим извукао.
Открило се да је то базен за мочење кудеље! Из њега су
лопатама избацивали блато. То је било тешко извести, јер ни радници који блато
избацују нису смели да стану на житку површину.
Поподне базен је био очишћен и опран, у њему је сад
била бистра вода. Дуге стабљике кудеље положене су у њега. Он је био тачно оне
дужине колика је дужина најдужих стабала кудеље.
Већ сутра кад смо дошли у дедину авлију, из ње се
ширио неподношљив смрад. То је допирало из оног базена за натапање кудеље.
Стабљике су морале да одлеже у тој води неколико дана, како би се танка кора са
сваке стабљике сама одвојила и одљуштила. Нико не би руком успео са хиљада
стабљика да одљушти влакнасту кору. Вода је сама одвајала кору од стабаоцета. И
влакна коре и сама тврда унутрашњост стабла ишла су на сушење. Од влакана ће
бити тканина, а стабла су се ломила у ситне цепке назване поздер. Било је то
најбоље гориво за зимске пећи бубњаре, поздераче. Одвајање влакана од стабљика
радјено је на млатилу или трлици, или мокрински речено: на цецалу. То су једни
ногари са две напоредо постављене даске. Преко њих се попреко стави неколико
стабљика, још оденутих у кошуљицу влакана. Трећом, средњом даском, млатилом,
протерује се кудеља кроз процеп. Тиме се чврста стабљика ломи и одваја од
влакна, а влакно је спремно за прељу.
***
Наша чудотворка, баба Мели, однекуд је извукла своју
стару преслицу. Данима је из гужве сасушених конопљаних влакана испредала
бесконачно дуги канап. Смотавала га је у клупчад.
Пратили смо је у стопу. Задивљено смо је гледали како
испреда најдужу нит коју смо до тада видели.
Кад је завршила са предјом, она се од преље претворила
у ткаљу. Села је за разбој и почела разапињати нити оног канапа. Једне нити су
стајале напоредо, а другу нит је она једним дрвеним гурачем натеривала попреко.
Појавили су се први метри тканине.
Чика Васино предратно одело већ се од многог рада
похабало и висило је на њему као на страшилу. Баба је прво њему сашила
панталоне, па онда и сако. Сако је лепо висио на њему, док су се панталоне,
које смо ми увек звали чакшире, на горњем прегибу ногу увек наборавале оштрим
наборима. Те наборе ниједна пегла није могла да исправи. Зато упамтите да, ако
хоћете одело од племените биљке конопље, набавите сако, он ће вас лепо служити,
а чакшире избегавајте.
***
Последње године окупације (1944.) због несташице
текстила ја замало да паднем на испиту за пријем у гимназију. Тај се испит у та
времена полагао после четвртог разреда основне. Већ од једанаесте године си био
гимназијалац. Гимназија је трајала осам година.
Сељачком колском запрегом кренули смо ми мокрински
кандидати за испит преко поља за Кикинду. Пред садашњом Основном школом „Вук
Караџић“ било је бар педесет колских запрега из целог Северног Баната. У згради
гимназије била је касарна окупаторске војске.
Једва сам доспео до учионице у којој ћу полагати. Из
рачуна су радили углавном просто правило тројно. Нисам се бринуо. Код свог
учитеља Феђе Коваљова, (из Севастопоља), ја сам био омиљени рачунџија.
Али, кад су ме прозвали, почну ми диктирати: Један
трговац продао је три тубе, и двадесет сантиметара...
Ја стао, па буљим у њих. Питам: Три трубе и каквих то
двадесет сантиметара...
Неки чланови комисије већ одмахују руком. Гест је
јасан: Ово је пропали случај, глуперда. Отерајмо га.
Но, на моју срећу, тад се јави учитељица, и каже:
Забога колеге, па ово су ратна деца. Расту у оскудици текстила. Не знају шта је
туба!
Смеје се она, објашњава им да ја нисам никад био у
текстилној радњи и да не могу знати да је смотуљак тканине туба. Објасни ми она
да је то замотан штоф. И ја им одмах решим њихово текстилно правило тројно.
И данас се сећам те лепе, младе, матерински брижне
учитељице. Она ми је помогла својим разумевањем. Учитељи, на вама је да децу
најпре разумете. Тек онда остало.
Раша Попов (1933 - 2017)
http://www.novosti.rs/upload/images/2016//03/22/rasa-popov--(5).jpg
