Ујутро 11. новембра 1997. Вероника је одлучила да умре....Схвата да се сваки тренутак нашег постојања састоји од избора: живети или одустати од свега. У Вилету (лудници) Вероника свира клавир, а Он, Едвард слуша и ћути... Душе су се дотакле, живот добија нов смисао...
...................................................................................................................................................................
...................................................................................................................................................................
... "Пошто те познајем једва недељу дана, било би исувише рано да кажем: волим те. А како, по свој прилици, нећу дочекати ни сутрашњи дан, већ је, такође, и прекасно да то кажем. Али највећа лудост мушкараца и жена је управо то: љубав.
Твоја прича је, заправо, прича о љубави. Верујем да су ти твоји родитељи, најискреније, желели све најбоље, и баш та љубав умало није уништила сав твој живот. На слици моје баке Госпа је газила змију, а то значи да љубав има два лица."
"Разумем шта хоћеш да кажеш", рече Едвард. "Ја сам их сам изазвао да ми дају електрошок, само зато што ме ти збуњујеш. Не знам тачно шта осећам, али љубав ме је једном већ упропастила."
"Нема разлога да се плашиш. Ја сам данас замолила доктора Игора да ме отпусти одавде, да ми дозволи да сама изаберем место где ћу заувек да склопим очи. Међутим, кад сам те угледала у шакама болничара, схватила сам коју слику желим имати пред очима у тренутку кад будем напуштала овај свет: твоје лице. И одлучила сам да останем.
Док си спавао, у шоку, имала сам још један напад и помислила да је куцнуо час. Погледала сам твоје лице, покушала да докучим твоју причу и припремила се да умрем срећна. Али смрт ме је мимоишла - срце је још једном одолело, можда зато што сам млада."
Он погну главу.
"Немој да се стидиш што си вољен. Ја не тражим ништа, само да ми дозволиш да те волим, да још једну ноћ свирам клавир - ако још будем имала снаге за то.
За узврат те молим само једно: ако чујеш да умирем, пожури у моју собу. Испуни ми последњу жељу."
Едвард је дуго ћутао и Вероника је већ помислила да се повукао у свој свет и да се неће скоро вратити.
Али напокон, погледавши у планине преко ограде, рече:
"Ако хоћеш да изађеш, ја ћу те извести одавде. Сачекај само да узмем јакне и неки динар. Онда одлазимо заједно."
"Неће дуго трајати, Едварде. Ти то врло добро знаш."
Он није одговорио. Ушао је унутра и одмах се вратио с јакнама.
"Трајаће читаву вечност, Вероника. Дуже него сви ови једнолични дани и ноћи које сам овде провео, трудећи се све време да заборавим визије раја. скоро да сам и успео, али изгледа да се враћају."
"Идемо! Лудаци чине лудости!"
.............
"Вероника је одлучила да умре"- Пауло Коељо
