Много је оних који муче друге људе или им наносе зло. Кад бисмо могли завирити у душе злостављача, верујем да бисмо нашли бедне душе измучене страхом од "виших".
У Андрићевој исповести која следи препознах себе и друге, све страдалнике: прошле, садашње и будуће.
ВИДИО САМ
Видио сам да је, у ова времена, главни и често једини покретач људског дјеловања страх, панични, неразумни, често посве безразложни, али истински дубоки страх.
Ево друга година да у свих људи гледам на лицу тај страшни и смијешни израз, који не личи ничем што се иначе види на лицу човјечијем.
То је неки напрегнути израз у ком има опреза, нијеме самилости и понајвише себичности.
Тај израз још највише личи оном смијешном и несталном изразу лица у дјетета које падне и онда гледа у оне који су око њега, неодлучно да ли да удари у плач или смијех.
Можда је у почетку било других мотива, али данас је главни страх. Од страха су људи зли и сурови и подли, од страха дарежљиви, чак и добри.
Све се нижи вишега боји. А онај који нема никог да се боји тај преза пред страхом ког му рађа његова болесна машта, јер страх ја као зараза која испуњава све мозгове.
Кад би могао завирити у нутрину овом човјеку ком је одређено да ме мучи, мислим да бих нашао малу, биједну душу, измучену обзирима и страхом пред пропустима и укорима.
Жао ми га је и та ме самилост боли.
Иво Андрић
У Андрићевој исповести која следи препознах себе и друге, све страдалнике: прошле, садашње и будуће.
ВИДИО САМ
Видио сам да је, у ова времена, главни и често једини покретач људског дјеловања страх, панични, неразумни, често посве безразложни, али истински дубоки страх.
Ево друга година да у свих људи гледам на лицу тај страшни и смијешни израз, који не личи ничем што се иначе види на лицу човјечијем.
То је неки напрегнути израз у ком има опреза, нијеме самилости и понајвише себичности.
Тај израз још највише личи оном смијешном и несталном изразу лица у дјетета које падне и онда гледа у оне који су око њега, неодлучно да ли да удари у плач или смијех.
Можда је у почетку било других мотива, али данас је главни страх. Од страха су људи зли и сурови и подли, од страха дарежљиви, чак и добри.
Све се нижи вишега боји. А онај који нема никог да се боји тај преза пред страхом ког му рађа његова болесна машта, јер страх ја као зараза која испуњава све мозгове.
Кад би могао завирити у нутрину овом човјеку ком је одређено да ме мучи, мислим да бих нашао малу, биједну душу, измучену обзирима и страхом пред пропустима и укорима.
Жао ми га је и та ме самилост боли.
Иво Андрић
