Четвртак је, поподне. Илиндан...Доносе ли тамни облаци кишу?
"...А кад бих сад умрла? Све патње би нестале руком избрисане, све би се зауставило, али само за мене, не за свет. Он би мирно наставио истим током, равнодушан према мом нестанку, као што је био и према мом настанку... Мом, моје, ја! Свако говори само о себи, а о другима само онолико колико утичу на њега! Можда је у себичности наше проклетство? Зашто пишем у првом лицу множине кад би требало да буде у првом лицу једнине? Моје проклетство, моја себичност! Зашто укључујем остатак човечанства кад ми је он непознаница? Ништа не знам само о једном човеку, човеку којег сам сматрала отвореном књигом, најблискијом споном између мене и другог живог бића, а сад одједном говорим у име читавог љуског рода!? "
Гордана Кујић - "Балада о Бохорети"
