Бранко Миљковић је песник интелектуалац, по образовању филозоф. Звали су га „принц песника“. Имао је само 27 година, те 1961.године, кад су га нашли обешеног о дрво у парку, у центру Загреба. Никад није утврђено да ли је у питању самоубиство или убиство. У џепу је имао малу икону Богородице.
У једном запису Бранко Миљковић исказује своје размишљање у вези с ратним разарањем психе: "рат на један физички груб начин декомпонује стварност. Тако разбијена и експлодирана стварност се одржава у свести ратних и послератних генерација и ствара једну неспокојну и помало уморну литературу... Поразности рата се не огледају толико уништавањем материјалне стварности колико у разарању човекове психе. После бомби и рушевина треба сакупити делове себе, направити поново себе, измислити и оправдати потребу свог продуженог постојања. Чиме оправдати? Љубављу, која човека увек чини потребним у свету, како каже Гете".
Колико је познато, песму „Узалуд је будим“ је написао после посете суседу у Нишу, пошто је видео на зиду портрет његове сестре Руже, која је страдала у једном од „савезничких“ бомбардовања Ниша. (Ратни хроничари бележе да је Ниш бомбардован петнаест пута, а међу неколико хиљада жртава била и Бранкова сусетка, лепотица Ружа.)
УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ
Будим је због сунца које објашњава себе биљкама,
због неба разапетог између прстију,
будим је због речи које пеку грло...
Волим је ушима,
треба ићи до краја света и наћи росу на трави,
будим је због далеких ствари које личе на ове овде,
због људи који без чела и имена пролазе улицом,
због анонимних речи тргова будим је,
због мануфактурних пејзажа јавних паркова,
будим је због ове наше планете која ће можда бити
мина у раскрвављеном небу...
због осмеха у камену другова заспалих између две битке
када небо није више било велики кавез за птице него аеродром...
Моја љубав пуна других је део зоре,
будим је због зоре, због љубави, због себе, због других,
будим је, мада је то узалудније него ли дозивати птицу
заувек слетелу!
Сигурно је рекла: Нека ме тражи и види да ме нема!
Та жена са рукама детета коју волим,
то дете које је заспало не обрисавши сузе које будим,
узалуд, узалуд, узалуд,
узалуд је будим -
јер ће се пробудити друкчија и нова...
узалуд је будим,
јер њена уста неће моћи да јој кажу,
узалуд је будим.
Ти знаш - вода протиче али не каже ништа,
узалуд је будим,
треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку
ако није тако - одсеците ми руке и претворите ме у камен.
(http://a2.sphotos.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc6/196904_201079536577911_110934852259047_690121_4014798_n.jpg )
