Странице

уторак, 27. децембар 2011.

Кажи Мићко, шта си ти мени?


Пролећа 1978. говорила je стихове. С пажњом су је слушали ОНИ, од петнаест до деветнаест, и њихови професори. Говорила је стихове посвећене ОНИМА који су 1941. одведени и нису стигли да воле, ОНИМА који су животом платили данак лудилу ОНИХ који су себе називали „надљудима“.
 

Кажи Мићко, шта си ти мени?

Волела сам да кришом шапућем твоје име...
Сви други дечаци су били безимени.
Постојимо тек од протекле зиме...
Кажи Мићко, шта си ти мени?

Волела сам кад носиш џемпер... твоју косу црну...
Волела да навијам за тебе и тим твој непобеђени.
Једном си рекао да личим на срну...
Кажи Мићко, шта си ти мени?

Шта си ти Мићко био мени?
Мој друг, моја љубав, шта има треће?!
Док смо шетали збуњени испод дрвореда у пролеће...

Одводе те Мићко међу људима у колони...
Ти си моја једина тајна, сад је губим.
Неко црно звоно у срцу ми болно звони...
Плачем... и први и последњи пут те љубим... љубим...

                                                            Ђ.Стојчић