На корзоу среће њу, Олгу Радакову, лепу
препарандисткињу, будућу учитељку.
Виђење је довело до познанства, ово
до заједничких излазака на корзо, у позориште, на посела, која почну да се
приређују с јесени и трају све до пролећа.
Страсно је читала као и он. Учила
три страна језика, свирала клавир и била омиљена међу другарицама.
Он јој је певао песме.
Прва љубав тежи трајном заједништву.
То су желели и њих двоје. Живот је међутим текао другачије. Вељко је морао на
студије права у Пешту. Олга је пошла да просветари у селима Бачке.
Између двоје младих испречиле су се
даљине. Нису умели или нису хтели да их савладају. То је и крај љубави. Олга се
удаје за друга из школе, учитеља Веселина Главашког. Вељку остаје да кроз
стихове тужи.
Вељко се оженио тек после Првог
светског рата, у Кули, плавокосом Маром Мандрашевић. У браку с њом доживео је
лепу старост. Надживео је Олгу, инспирацију своје чувене песме.
Умро је 1967. године, Олга још
далеке 1928.
О, зашто?
О зашто смо се,
зашто смо се срели
На мртвој стази
опора венења,
Под мутним небом
мађијског јесења!
О, зашто смо се
погледали, је ли?
О, зашт' се нисмо
мимоишли, драга,
К'о до две лађе на
сред океана,
Што црних једри, а
с два мртва кана,
Плове и мину у
магли без трага?
Вељко Петровић
