Басна

Рода, одевена у костим од новог пролећњег перја, и један сасвим олињали, ћелави ђерам, ћаскали — стојећи на једној нози — и мудровали из досаде. А знаш ли, казала рода, знаш ли да никад нећеш полетети, јер равнодушни се лињају, а крила расту само од превеликих жеља.
Ђерам оцеди кап воде с њушке и рече, жмиркајући лимено према сунцу: Лако је вама, госпођо, кад сте удати за ветар, а ја сам се земљом оженио.

Поука ове басне изгубљена је у перју рода које су одлетеле.

Мирослав Антић