Некога
мораш волети,
па макар траве, реку, дрво или камен,
некоме мораш на раме руку ставити,
да се, гладна, насити близине,
некоме мораш, мораш,
то је као хлеб, као гутљај воде,
мораш дати своје беле облаке,
своје смеле птице снова,
своје плашљиве птице немоћи
-негде ипак и за њих мора бити
гнездо мира и нежности-
некога мораш волети,
па макар траве, реку, дрво или камен-
јер дрвеће и траве знају за самоћу
-пошто кораци увек наставе даље,
иако се за трен зауставе-
јер река зна за тугу
-ако се само нагне над своју дубину-
јер камен зна за бол
-колико је тешких ногу
већ прешло преко његовог немог срца-
некога мораш волети,
некога мораш волети,
са неким мораш укорак,
истим трагом-
о траве, реко, камену, дрво,
ћутљиви пратиоци усамљеника и чудака,
добра, велика бића,
што проговарају само
када људи заћуте.
па макар траве, реку, дрво или камен,
некоме мораш на раме руку ставити,
да се, гладна, насити близине,
некоме мораш, мораш,
то је као хлеб, као гутљај воде,
мораш дати своје беле облаке,
своје смеле птице снова,
своје плашљиве птице немоћи
-негде ипак и за њих мора бити
гнездо мира и нежности-
некога мораш волети,
па макар траве, реку, дрво или камен-
јер дрвеће и траве знају за самоћу
-пошто кораци увек наставе даље,
иако се за трен зауставе-
јер река зна за тугу
-ако се само нагне над своју дубину-
јер камен зна за бол
-колико је тешких ногу
већ прешло преко његовог немог срца-
некога мораш волети,
некога мораш волети,
са неким мораш укорак,
истим трагом-
о траве, реко, камену, дрво,
ћутљиви пратиоци усамљеника и чудака,
добра, велика бића,
што проговарају само
када људи заћуте.
Иван Минати, 1963.
На неком зиду, у Љубљани,
песма словеначког песника Ивана Минатија
Некога мораш имети рад / Некога мораш волети
/ Фотографија преузета са: https://steemitimages.com /
