Круг нежности
Деси се, као жив, да ме посматра неки цвет
и да је ваздух топао и као један поглед плав
и онда зажелим: да прођем отворен кроз свет
и да свему принесем поздрав.
Из ове љубави што носим, непрекидно,
и обнављам у телу од рођења –
за један људски осмех, за једно цвеће жуто,
за један дубоки мир камења.
Тад ми се тек учини да је зло пролазно
па помислим: да има доброг у свему,
да је без њега промашено све, и празно –
по један пуки облик, само, у простору голему.
Очи су тад лепе – јер воле и продиру
видовито до свега чега се такну, окрзну;
у њих, из света, као у два мора увиру
све доброте, до краја, до звезда што мрзну.
И ја који сам дотад бивао тих и скроман
(к'о што су многи у овом простору гости)
у својој тишини израстам огроман
у један круг добра, један круг нежности.
И тако стојим. У свему. И овде и – около.
И дубоко осећам да сам рођен за добро.
Па иако ме трње кроз живот често боло
све праштам за овај цвет што сам га случајно обро.
Стеван Раичковић
