ТЕБЕ СЕ ВРЛО РЕТКО СЕТИМ
О, тебе се врло ретко сетим
О, тебе се врло ретко сетим
И твоја ме судбина не дражи,
Ал' ми душа као да полетим
Сусрет с тобом понекад потражи.
Твој црвени дом као да ме мами;
Црвени дом преко мутне воде,
Али знам да у горкој осами
Не смем таћи сунце ти слободе
Не дај да се са мојих усана
Чују речи које љубав моле,
Ни да будем стихом очарана –
Жудње вечне док ме песме боле
Ал' будућност молим тајно често
Када ноћ се сећањем заплави,
Наслутим нам и сусрета место –
Сусрет већи нег' сви заборави.
Ана Ахматова
*Превео с руског Анђелко Заблаћански
https://i.pinimg.com/564x/a0/e3/31/a0e3316a82588450f3edfeff7c59c4ab.jpg