***
Кад људи кроз нараштаје, из дана у дан, из године у годину, раде за другог, и увиђају то и осећају, а немају снаге да ма шта промене у томе и не смеју да покажу своја права осећања, нагомила се у понеком од њих горчина стотина хиљада људи и десетина поколења.
***
И та два човека иду упоредо, приковани ланцем закона, сваки са својим новим мислима и осећањима, и мотре један на другог, испод ока, новим погледом. Васина главна мисао је у овоме: да ли изгледа онако достојанствено и онолико строго колико је потребно за једног царског "редарственика"? Он чини све што може, надима се, мршти, растура ногама и омахује сабљом, али стално му изгледа да још није доста и све се боји да испод свег тог аустријског држања не провирује Васо Генго и његова босанска мука и сиротиња од рођења. А у Симана није једна мисао. И гневан је на власт и закон и цео свет уопште, и задовољан је на неки начин што се опет ковитлац ствара око његове личности и што ће имати прилику да опет говори о свом спору са агом и о својој "прави", али нарочито је изненађен и поражен Васиним неочекиваним преображајем. Кад се од Васе Генге за тили час направи ово, шта онда може бити од других људи? Васо Генго — царевина! Е, дође му да пресвисне од гађења, да пљуне на све. И како да човек опстане и куда да бежи и где да се склони, ако сваки од ових што пролазе може постати Аустрија?
***
- Ти нећеш да мирујеш, а све ти је по закону ријешено - корио га је повјереник.
- Ништа није ријешено док је човјек жив.
***
Сви за мене кажу да сам будала и пропалица. Знам ја то. Али знам и да није сасвим тако. Видиш, био је у мог покојног оца, у мом дјетињству, један ороз, гиган, није му гласа надалеко било. Али, имао је једну ману због које је главу изгубио прије времена: он је кукурикао прије осталих пијеваца на читав сахат и будио укућане. Додијало једног дана мом оцу. Нећу га, каже, трпљети, па да ми је из ока изишо. И нареди да га закољу. Е, ја сам, видиш, такав ороз ...
***
Сви ми кажу да није требало радити ни говорити све оно што сам ја радио и говорио, да није вријеме и да је боље "воду у уста", штоно кажу, па свој посо гледати. Моребити. Али кад све саберем, ја видим да је онако како ја кажем, да је агинска права умрла, а кметовска се родила, само они то не виде, још не виде, а ја видим!
***
И. Андрић, „Прича о кмету Симану”
