Размисли
добро: када ти поклањају сат поклањају ти мали цветни пакао, тамницу ваздуха.
Не дају ти само сат, срећан рођандан и надамо се да ће трајати јер је добре
марке, швајцарски; не поклањају ти само тог сићушног клесара којег ћеш ставити
на руку и шетати с њим. Поклањају ти, не знајући, и најстрашније је што то не
знају, поклањају ти један крхки и пролазни комадић тебе самог, нешто што је
твоје али није од твог тела, што са твојим телом треба спојити каишем као неком
очајном ручицом која се хвата за твоју шаку. Поклањају ти потребу да га навијаш
из дана у дан, обавезу да га навијаш да би остао оно што је; поклањају ти
опсесију да провераваш колико је тачно сати у излозима златарница, вестима са
радија, телефоном. Поклањају ти и страх да ћеш га изгубити, да ће ти га
украсти, да ће ти испасти на под и разбити се. Поклањају ти његову марку, и
сигурност да је та марка боља од других, поклањају ти склоност да упоређујеш
свој сат са осталима. Не поклањају ти они сат, него си ти поклоњен, тебе дају
за рођендан сату.
(кратка прича Хулиа Кортазара; из антологије „Најкраће приче на свету“, 1993, приређивач: Давид Албахари)
*рад на тему Затвореници дигиталног доба
Аутор: Felipe Luchi у фотошопу
https://ajklijs.files.wordpress.com/2013/02/felipe-luchis-prisoner-of-the-digital-age-go-outside-more-watch.jpg
