ЦВЕТ

„Цикорија. Знаш ли да ова биљка опстаје и у немогућим условима? Било их је чак и по усијаном камењару Голог отока. Сећам се да сам кришом успевао да оно мало следовања питке воде односим једној биљчици. Била је то моја мала, скривена башта коју сам тајно неговао. Једна биљка и њених пар плавих цветова. Да је неко приметио сигурно би је ишчупали, а мене казнили. Али није. Били смо деца, покупили су нас из средње школе“, причао је тихо и прстом лагано гладио убоги цвет.

Врео летњи дан. Подне. Из траве се чују зрикавци.

„Чудно је то како човеку могу да недостају тако обичне ствари. Када су нас пустили био сам тако изгладнео и мршав, али највише ми је недостајала музика; небитно која, само да ми испуни ону страшну тишину“, рече отац, ослони се руком о траву и устаде.
Наставили смо путем којим је давно пре нас неко прошао, оперваженим небеско плавим цветовима цикорије.

Аутобиографска прича:
Дејан Крецуљ,
наставник у ОШ "Ј. Ј. Змај" Ковин

Аутор фотографије: Дејан Крецуљ