Да ли си могла да заборавиш
да је твоја рука некад у мојој лежала,
и да се неизмерна радост
из твоје руке у моју,
с мојих усана на твоје прелила,
и да је твоја коса плава
читаво једно кратко пролеће
огртач среће мојој љубави била,
и да је овај свет, некада мирисан и распеван,
сада сив и уморан,
без љубавних олуја
и наших малих лудости?
Зло које једно другом наносимо
вријеме брише и срце заборавља;
али часови среће остају,
њихов је сјај у нама.
Херман Хесе (1877-1962)
Duy Huynh - Nevermind the clouds
