Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе к'о без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.
И докле месец к'о златно гнездо
у цветном грању блиста
а часи слатко неповратно
клизе к'о капље росе с листа.
Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
к'о топло срце нежну другу.
И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоског звездани
Бранко Миљковић
Извор: https://www.pinterest.com
