ЕПИЛОГ

Водопад има браду као гроф Л.Н.Толстој.
То се
у ствари
Јутро по себи пени и разапиње дугу.
Ја сам признао једној жени
Да је живот нешто просто у мени,
- а није баш тако просто.
Ја сам мислио да ћу ићи право
док се не претворим у лењир,
а нашли су ме у кругу.

Нашли су ме после лутања
срозаног од вриска до шапутања.
Прошао је октобар.
Међу ногама дрвећа полако заудара на влагу
и крв.
Улица последњи пут кисне на пресном сунцу.

Седите мало крај мене као крај гроба.
Минут поште за моје преминуло најруменије доба.
Седите мало крај мене
Видите: опет сам добар.
Иза уха ми се окорео млаз усиреног пораза
као стрељаном војном бегунцу.

Пролетеле су огромне златне кочије
кроз наше утрнуле очи,
- а ми их сачували нисмо.
Нешто младо нам је рзало на усни и увело на језику
Горко од смеха и преслатко до плача.
Дозволите ми да, после свега,
далекој некој госпођици напишем једно писмо,
онако мало носталгично,
онако како то пишу сенилни пензионисани адмирали
својој преживелој посади са потопљеног разарача.

Госпођице,
казаћу,
госпођице,
све је,
све је,
све је готово.
Овде цвеће покојно
продају разливено у парфемске флаше.
И све је,
све је,
све је спокојно
као да ветар никад није шамарао дрворед
и по окну се плео.

Госпођице,
казаћу,
у ову јесен,
фригидну као туристкиња са скандинавским пасошем,
то што сам одједном сед не значи и да сам бео.

Ово није исповест.
Ово је горе него молитва.

Хиљаду пута од јутрос као некад те волим.
Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам.
Хиљаду пута од јутрос ја се поново плашим
за тебе, изгубљену у вртлогу географских карата,
за тебе, подељену као плакат ко зна каквим људима.

Да ли сам још увек она мера по којој знаш ко те боли
по којој знаш колико су пред тобом сви други били голи?
Она мера по којој знаш ко те отима,
а ко плаћа?

Да ли сам још увек међу свим твојим животима
онај комадић најчистијег облака у грудима
и најкрвавијег саћа?

Ти си једина нахранила сву моју глад
са оно мало меса и сна.
Једина си била до зуба сита са оно мало мојих ноктију
и дланова.

Волео бих да твоји будући синови наследе боју мога гласа
и кћери носе моју тугу у прслучићима од свиле.
Волео бих да ипак негде сачуваш све моје далеке врхове
на хоризонталама твог дна.

И да пронесеш моје презреле очи кроз тишину свих туђих очију
и туђих станова.
И мој октобар кроз све туђе априле.

Овде код мене
Дани имају опори укус пива и досаде.
Понекад капљу кише
чудно,
спокојно.

Немам воље ни да живим ни да се убијем.
Сасвим сам налик на лађу која лута без посаде
и не жели да збрише
са свога окна нешто покојно,
нешто заувек избрисано,
нешто голубије.

Можда је добро још и ово да знаш:
жене немају право после тебе ништа да уображавају.
Некад први жутокљунац републике,
данас – могу да подигнем зарозане чарапе
лично богородици
у достојанство прерушен.

Све моје нежности и глупости још увек на твом прагу спавају
као мала кудрава штенад
на мокрим,
набреклим,
црним сисама госпође кучке.

Сасвим сам закопчан: од слузокоже - до душе.
Ова 32 зуба још увек љубав
само за тебе јецају и певуше.

Ти ћеш ме, надам се, схватити.
У огледалу видим: све је,
заувек
готово!

Уплашено сам пијан
и празан
и сам.

Понекад неко наиђе да ме неспретно пази,
неко коме ја, заиста, наивно,
заиста без злих намера,
већ после друге чаше откријем путоказе
који воде од тебе
до мог усијаног темена.

Никоме немој рећи
али док лежим овде као испражњен саркофаг
и нешто мудрујем о срећи,
трудим се да бар мало забринуте доброте
том другом неком дам.

И док умире дрвеће и ветар по лишћу гази
трудим се да му буде добро,
макар мрвицу добро,
у име извесног аориста моје љубави
и давнопрошлог времена.

Можда нећеш веровати:
и са хотелима сам раскрстио сасвим неопажено.
Све ми хотели некако личе на исту бајку
и постеље у собама смешкају се на исти глас.
Сви се портири на исти начин брину
онако мало рођачки, кад им лаку ноћ кажемо.
Сви се портири исто онако брину,
мајке ми,
мајку му,
као да знају за нас.

Даље не бих имао ништа више да ти јавим.
Пијана од хладноће суботња ноћ се ваља.
Сатови су већ давно повечерје одсвирали.

Даље заиста не бих имао ништа више да ти јавим
Једино можда то:
да си остала најлепша медаља
из најлепшег рата
у коме су ми срце ампутирали.

Госпођице,
ја нисам за тобом био онако обично,
гимназијски занесен.
У мени је све до предака минирано.

Иначе,
запамтио сам:
љубав је најголубија само у оним крицима
који се поклоне првима.

Дозволи да се, зато, због нечег у себи
насмешим у ову јесен
помало кришом,
кроз сузе,
помало демодирано,
ја, твој најнежнији пастув међу песницима,
ја, твој најсуровији песник међу пастувима.

Мирослав Антић

Слика: Roman Urbinskiy