Још се данас, рођена, могло плаво волети
ту, где копни детињство и младост се јавља.
Сутра ће се сигурно цео свет разболети
од друкчијег осмеха и друкчијег здравља.
Даље ће ти зенице зеленилом рађати
и знам да ћеш, као снег, иза сваких трагова
остајати бела, остајати чиста.
Ал' у себи, збуњена, дуго ћеш погађати
што си тако друкчија кад си ипак иста.
О мени се не брини.
Препун дивљих гугутки ко сеоски звоник, а
врелом душом опружен низ обзорја равна,
једини ћу остати зубат ко хармоника,
без бола у очима, прост и једноставан.
Знам, сутра ће друкчије тепати и волети.
Наше старе осмехе нико неће схватити.
Можда ћеш ме тражити.
Можда ће те болети.
Ал се више никада нећу туда вратити.
Предграђе под гранама.
Звезде су олистале.
Трепавице сумрака уз окна се плету.
Страх ме је да не умру ове ноћи блиставе
задња светла нежности у великом свету.
Мирослав Антић
ту, где копни детињство и младост се јавља.
Сутра ће се сигурно цео свет разболети
од друкчијег осмеха и друкчијег здравља.
Даље ће ти зенице зеленилом рађати
и знам да ћеш, као снег, иза сваких трагова
остајати бела, остајати чиста.
Ал' у себи, збуњена, дуго ћеш погађати
што си тако друкчија кад си ипак иста.
О мени се не брини.
Препун дивљих гугутки ко сеоски звоник, а
врелом душом опружен низ обзорја равна,
једини ћу остати зубат ко хармоника,
без бола у очима, прост и једноставан.
Знам, сутра ће друкчије тепати и волети.
Наше старе осмехе нико неће схватити.
Можда ћеш ме тражити.
Можда ће те болети.
Ал се више никада нећу туда вратити.
Предграђе под гранама.
Звезде су олистале.
Трепавице сумрака уз окна се плету.
Страх ме је да не умру ове ноћи блиставе
задња светла нежности у великом свету.
Мирослав Антић
извор: https://img0.etsystatic.com/028/0/5234107/il_570xN.530425302_nodu.jpg
