...
Све што је чинила, говорила, мислила, имало је један повод и један разлог. Већ је вољела тај плод, то будуће дијете, неразумно је питала и мене да ли га волим, и морао сам рећи да га волим, да ме не би сматрала чудовиштем, јер не би схватила да мајка воли и мисао о дјетету, а да ће отац завољети живо створење, можда тек од његовог првог осмијеха. Ја нисам знао ништа о њему, био ми је стран и далек; она га је непрестано осјећала као дио себе. Ја сам о њему мислио као о бризи, због ње, и због живота који ће се промијенити; она је о њему мислила као о смислу свега, и било јој је природно да се живот прилагоди њему и његовој срећи. Ја сам био узнемирен, са стрепњом сам мислио шта би било с њом кад би побацила, као први пут, она је мирна, све у њој и око ње је сређено, ништа није нахеро у свијету, ништа није празно ни бесмислено. Њено дијете у њој у све је унијело ред и смисао.
Гледао сам како у послу око ручка застане, изненађена, широко отворених очију, блажено осмјехнута, и полако сједа на сећију, усправљена, сабрана, свечана, и руком пажљиво дотиче округлину трбуха.
- Миче се - каже пресрећна. - Осјетила сам ножицу.
Никаква радосна вијест, никакав поклон, никакво богатство не би јој могло причинити такву срећу, као тај тихи удар живог створења у њој. Чекаће да се понови, као блаженство, сањаће га, као љубав.
Дирнут тим њеним заносом који не схваћам сасвим, пришао сам јој, спреман да будем свечан као и она, узео је за руку, рекао да је волим. Лако је стиснула моје прсте, захвална сто сам јој пришао због њега, што је волим због њега, што постојимо због њега. Широкогрудо примам ту њену неправду, потискујући незадовољство што сам постао споредан, гушећи у себи жалост што сам је изгубио, надајући се да ће ми је вратити његово рођење.
....
Меша Селимовић - Тврђава
Извор: http://trojka.rs/2013/06/07/0591007.73.jpg
