У великој жељи да им се деси љубав, два бића се траже. Можда се не препознају, мимоиђу се, за корак само, а за цео живот остану жељни је... Како каже Мика: "Да. Мора да је тако."
ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ
Знам, мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.
По образима ветар ме млати.
Чупа дрвећу жуту косу.
У који део града да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.
Вуцарам около два празна ока,
гледам у лица пролазника.
Кога да питам,
смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?
Ил’ је већ било?
Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
Ал’ ја, за угао скренуо, горак,
а она не знајући – прошла.
Можда смо целу јесен обишли
у жудњи лудој, подједнакој,
а за корак се мимоишли?
Да. Мора да је тако…
Мирослав Мика Антић
