ЕКСПРЕС ЗА СЕВЕР

У својој аутобиографији Мирослав Мика Антић  каже: "Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама... Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца.

Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије... Имам и неке награде и признања. Две "Невенове". Једну за животно дело у поезији за децу; Горанову награду; награду Стеријиног позоришта; Златну арену за филмски сценарио; Награду ослобођења Војводине; Седмојулску награду Србије; Носилац сам ордена заслуга за народ. Неко би од свега тога могао да напише безброј страница. Рецимо: уређивао лист "Ритам", или уређивао Змајев "Невен". Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима. Остало, што није за најаву писца него за шапутање, рекао сам у песми "In memoriam". И у свим осталим својим песмама."

ЕКСПРЕС ЗА СЕВЕР

Можда нико није умео да те жели овако
као ја ноћас.

Твоје руке беле као самоћа.

Твоја бедра са укусом платна и воћа.
Твој мало шуштави глас.

Са носом дечачким прилепљеним
уз окно вагона,

нејасан самом себи
као опроштајно писмо падавичара,

и чудно узнемирен топлином
као размажен пас,

путујем, ево, путујем
да натрпам у главу још неслућене пределе,
да дрвећу пожелим најлепшу лаку ноћ
на свету,

да се вртим као лишће,
као ветар по травњацима,
као звезде и птице.

Да мало немам план.

Да имитирам клавијатуре,
лифтове
и океан.

Да заборавим руку на твом струку.
И лице уз твоје лице.

Мирослав Мика Антић