Некада давно говорила је ову песму... Заискрила би
суза у неком оку...
Нека зла су се поновила, а туге постале саставни део
живота генерација рођених много година после генерације о којој песник с љубављу
и тугом говори...
МАЛА, ВЕЛИКА МОЈА
Вечерас ћемо за њих вољети.
Било их је 28.
Било их је пет хиљада и 28.
Било их је више него што је икад у једној пјесми било љубави.
Сад би били очеви.
Сад их више нема.
Ми, који смо по перонима једног вијека одболовали самоће свих
свјетских Робинзона,
ми, који смо надживјели тенкове и никог нисмо убили
мала велика моја,
вечерас ћемо за њих вољети.
И не питај јесу ли се могли вратити.
И не питај је ли се могло натраг док је последњи пут,
црвен као комунизам, горио хоризонт њихових жеља.
Преко њихових нељубљених година, избодена
и усправна,
прешла је будућност љубави.
Није било тајни у полегнутој трави.
Није било тајни у раскопчаној блузи.
Није било тајни у клонулој руци с испуштеним љиљаном.
Биле су ноћи, биле су жице, било је небо које се гледа последњи пут,
били су возови који се враћају празни и пусти, били су возови
и макови, и с њима, с тужним маковима једног војничког љета,
с дивним смислом подражавања, такмичила
се њихова крв.
А на Калемегданима и Невским Проспектима, на Јужним Булеварима
и кејовима растанка, на Цвјетним Трговима и
Мостовима Мирабо, дивне и кад не љубе,
чекале су Ане, Зоје,
Жанет.
Чекале су да се врате војници.
Ако се не врате, своја бијела негрљена рамена даће дјечацима.
Нису се вратили.
Преко њихових стрељаних очију прешли су тенкови.
Преко њихових стрељаних очију.
Изет Сарајлић
