После сваког рата
неко мора да поспреми.
Какав такав ред
неће се успоставити сам.
Неко мора одгурнути рушевине
на ивице пута,
да би могла проћи
возила пуна лешева.
Неко мора утонути
у жабокречину и пепео,
федере канабеа,
крхотине стакла
и крваве крпе.
Неко мора довући греду
за подупирање зида,
неко застаклити прозор
и поставити врата на шарке.
То није фотогенично
и захтева године и године.
Све камере већ су отишле
на друга ратишта.
Мостове и станице
треба обновити.
Рукави ће бити у дроњцима
од засукивања.
Неко с метлом у руци
још се сећа како је било.
Неко слуша
климајући неоткинутом главом.
Али у њиховој близини већ ће
почети да се врзмају неки
којима ће то бити досадно.
Неко ће још временом
испод жбуна ископати
аргументе нагрижене рђом
и пренети на гомилу отпадака.
Они што су знали
о чему се овде радило,
морају уступити место онима
што знају мало.
И мање од мало.
Односно, исто што и ништа.
У трави, која је надрасла
узроке и последице,
неко мора лежати
с класом у зубима
и зевати у облаке.
Вислава Шимборска
(Пољска песникиња, добитник Нобелове награде за књижевност 1996.)
Аутор фотографије РМ
