Данас (сада већ јуче) прочитах занимљиво размишљање на тему Мала средина/Мали град/Провинција. Има нечег андрићевског и селимовићевског у начину на који аутор говори о животу у малом граду.
"Мала средина је затвор у коме се свака индивидуалност прекрива маском обичности. Мали градови немају стрпљења за другачије очи, други поглед, отворен живот, ширину духа. Скученост је друго име малог града. У његовим границама одиграва се провинцијализација духа, затварају се врата сваке отворености; поглед је замрачен, видик замагљен. Свет малог града опседа романтична митологија, никада романтична имагинација. Мала средина не познаје етику одговорности према другом, будући да све друго стапа у истост предвидивих навика. Нигде се као у малој средини не препознаје човекова потреба да влада и моћује над другим и другачијим, нигде се насиље над човеком не спроводи толико отворено и прихватљиво као у затвореној средини малог града. Одласци су зато чести, останци тешки. Једини спас је духовна имагинација која одбаченику омогућује да живи у слободи свога света. Можда никада не бих увидео трагедију малог места да једном нисам отишао, и да се једном нисам вратио. А трагедија малог места налази се у томе што постоји нада иако знаш да је све безнадежно. Никада се ништа неће променити, све је тако далеко и узалудно, сви већ све знају, ништа не праштају, процењују и омаловажавају. Идила малог места сваком човеку широког духа постаје отворена гробница, смрт пре смрти, ожиљак и непролазна туга за животом који пролази и нестаје у просечности и огорчености. Срећни су људи који никада нису доживели хладноћу малог места, силину њене мржње и мрак провинцијске ноћи."
Ненад Обрадовић
