Теодора
Ја никад нисам волела, драги мој.
Љубав је слабост, а ја сам кротила
И дивље звери и сав људски сој.
У мени се једна жеља оваплотила:
Не да ме воле — то је малотрајно —
Но да ме се боје — то је ипак сјајно;
Јер не влада светом љубав него страх.
И преда мном су падали у прах
Пантери љути и тигрови жедни,
И пљескали ми бурно људи бедни
Пред ареном некад, на престолу сада.
Победну песму својој вољи кличем;
Јер би ме скупа растргли још тада,
Да нисам, увек мудра и са бичем,
Била тога свесна давно и дубоко.
Да имала нисам вазда будно око,
Да ми глава, срце нису били хладни,
Давно би ме — мали и крвави плен —
Заборавили сви зверови гладни.
А овако, моћна биће ми и сен.
Па ипак ћу ти нешто тихо рећи, —
Прву реч што икад од мене је пала:
Знај да љубав треба нашој земној срећи;
И ја сам, збиља, једном за њу знала.
А мало среће, то је живот сав.
У животу моме један ми је лав
Био нешто друго, био тако драг...
Слободан, снажан, и бескрајно благ
Спрам мене, он је гледао мој лик
К’о слику неба. Кад ме није било,
Његов се страшни разлегао рик
Огромним цирком; а када се јавим,
Главу у моје спуштао би крило,
Без страха, али с пријатељством правим.
Уморна, кад треба заклопити око,
Легала сам увек на његове груди
И слушала како, к’о море широко,
Љуља ме нежност једне моћне жуди.
У мене је увек гледао све живље.
Љубав му је била к’о природа плаха.
Кад сам рекла: грли! грлио ме дивље
Да ме жудно, али и несвесно смрви.
Али не подло, али не из страха,
Он ме је, на знак мога прста, пушт’о.
Обуздав’о буру своје дивље крви
И покорно главу крај ногу ми спушт’о.
То је, ваљда, била љубав неизбежна,
У животу тмурном један зрачак мио, —
Нешто што заборав није никад скрио:
Он мени понос, ја њему душа нежна.
Сима Пандуровић
Фернанд Тусен (1873-1955), Белгија
